ЕКОНОМИЈА
"ЗНАЧАЈНА РАЗЛИКА ИЗМЕЂУ ОНОГА ШТА ЗАКОН ОБЕЋАВА И ШТА БУЏЕТ ТРПИ": ДА ЛИ СУ ЈАВНА ПРЕДУЗЕЋА ЈАРАМ ОКО ВРАТА БУЏЕТА СРБИЈЕ?

Војислав Стојсављевић
30.11.2025.

Фото: Shutterstock/aileenchik

Јавна предузећа у Србији све слабије послују, али све више коштају државу, на шта је указала и Светска банка у свом извештају, где тврди да су управо она највећи ризик за јавне финансије Србије.

Како је показала анализа Агенције за привредне регистре (АПР) "Сто нај…", којом је обухваћено 100 предузећа са највећим приходима, добити, имовином и капиталом у прошлој години, на списку се нашло 12 јавних предузећа.

Међутим, двоструко је мање јавних предузећа међу 100 компанија са највећим пословним приходима у 2024. години, тачније њих шест се нашло на овој листи.

Од ових шест предузећа, само три су пословала профитабилно прошле године.

Јавно предузеће са највећим пословним приходима било је Србијагас са 182 милијарде динара пословних прихода и нето профитом од 8,4 милијарде динара. Осим Србијагаса, Пошта је зарадила 2,1 милијарду динара и СДПР са 445 милиона динара. С друге стране, Путеви Србије изгубили су 11,4 милијарде динара, Београдске електране, као и ГСП Београд забележили су по две милијарде динара губитка.

Овом тематиком бавила се и Светска банка у својој најновијој финансијској анализи Србије.

Према њиховим налазима, јавна предузећа у Србији имају доминантну улогу у стратешким секторима Србије — енергетици, саобраћају и комуналним услугама, и остају један од највећих фискалних и институционалних изазова земље.

Држава управља са 176 предузећа, која запошљавају око 107.000 људи.

Упркос реформама из претходне деценије, јавна предузећа и даље карактеришу неефикасност, слабо управљање и висока зависност од буџетске подршке, показала је анализа.

Како су указали, лоше управљање и неефикасност, нарочито у Електропривреди Србије (ЕПС) и Србијагасу, стварају значајан притисак на јавне финансије.

Управо та неефикасност коштала је буџет Србије у просеку око 0,7 одсто БДП-а годишње, а у 2023. години негативни допринос чинио је трећину укупног фискалног дефицита.

Према објашњењу Светске банке, ове фискалне слабости последица су хроничних оперативних губитака, неадекватних цена енергената, лоших инвестиционих одлука, неефикасних набавки, политичких притисака и недостатка одговорности.

Само десет највећих јавних предузећа запошљава 57 одсто свих радника и управља са више од 70 одсто имовине сектора, а ствара 84 одсто укупних прихода. Седам од ових предузећа остварује 94 одсто укупног профита, док три генеришу половину укупних губитака.

То намеће закључак да оваква концентрација значи да слабости неколико гиганата могу да дестабилизују читав систем.

С друге стране, јавна предузећа уплаћују око 1,1 милијарду евра пореза годишње, што чини 4,2 одсто укупних пореских прихода, а највећи платиоци су ЕПС и Србијагас.

Међутим, дивиденде су нагло пале након 2020. године због погоршаних резултата, посебно у ЕПС-у и Телекому Србија, али су субвенције остале изузетно високе. Од 2015. године наовамо исплаћивано је просечно 780 милиона евра годишње, а у 2023. готово две трећине свих субвенција отишло је Србијагасу, Ресавици и железничким предузећима.

Још један проблем је спољни дуг јавних предузећа, који је износио 5,7 милијарди евра, а био је концентрисан у неколико предузећа – ЕПС, Телеком и Србијагас.

Додатно, према "Altman Z-score" анализи, 25 од 47 највећих јавних предузећа налази се у зони „високе вероватноће финансијских проблема“, укључујући Србијагас, Железнице Србије, Ресавицу и више локалних предузећа.

Оно што додатно забрињава, јесте то да енергетска јавна предузећа запошљавају више од 40 одсто радне снаге и привлаче највише инвестиција, али и да су највећи извор фискалних проблема. Њихов нето фискални допринос 2023. године био је негативан, износио је 0,4 одсто БДП-а.

Светска банка таргетирала је и највеће проблеме у које спадају пад производње електричне енергије од 20 одсто од 2010. године, лош квалитет угља и недовољна улагања, губици у дистрибутивној мрежи који чине 12 одсто, односно двоструко више од регионалног просека, затим зависност гасног сектора од једног снабдевача и недовољно простора за складиштење, као и прекомерна запосленост и слабости корпоративног управљања.

Павле Медић из Центра за високе економске студије (ЦЕВЕС) за Данас појашњава да нови Закон о управљању привредним друштвима која су у власништву Републике Србије полази од идеје да државна предузећа, као „друштва капитала“, треба да буду профитабилна и да чувају јавни интерес.

"У пракси, међутим, сектор државних и јавних предузећа и даље представља значајно оптерећење за буџет. Процене Фискалног савета и међународних институција показују да се укупан терет кроз субвенције, докапитализације, гаранције и отпис дугова често креће око два-три одсто БДП-а годишње, што су стотине милиона, па и преко милијарду евра у појединим годинама", указује он.

Управо, како додаје, највећи део тог терета долази из енергетике, пре свега ЕПС-а и Србијагаса, чији су губици током енергетске кризе 2021–2022. практично удвостручили дефицит у односу на ниво који би постојао без њихових проблема.

"Србијагас је школски пример предузећа које на папиру понекад послује са добити, али уз стотине милиона евра дуга заснованог на државним гаранцијама и политички формираним ценама гаса. Тиме се формално испуњава законски циљ "стицања добити", док се стварни ризик пребацује у јавни дуг", појашњава Медић.

НИС је, како каже, другачији случај.

"Већински је у руском власништву, држава има око 30 одсто акција и тај аранжман је годинама доносио стабилне приходе од пореза и дивиденди. Међутим, са санкцијама против руског енергетског сектора и проблемима са снабдевањем сировом нафтом, НИС од извора прихода може да прерасте у извор фискалног ризика, уколико држава буде морала да улази у финансијски захтевне операције преузимања или промене власништва", упозорава наш саговорник.

Он подсећа и да је Железара Смедерево некада била директно државна, а данас је у кинеском власништву, али да и даље остаје пример где је држава у прошлости платила стотине милиона евра да би одржала рад, док се сада суочава са високим еколошким и здравственим трошковима.

"Све то показује да је разлика између онога што Закон обећава и онога што буџет трпи и даље значајна", сматра Медић.

Према његовим речима, да би јавна предузећа била одржива треба најпре раздвојити државна "друштва капитала" на републичком нивоу од јавних комуналних предузећа на локалном нивоу.

&quoTЗакон предвиђа да се и класична јавна предузећа постепено претворе у друштва са ограниченом одговорношћу или акционарска друштва, али то не значи да ће свако предузеће моћи да живи без икакве јавне подршке. Реално је очекивати да већина великих државних предузећа буде финансијски одржива, док ће део комуналних делатности увек захтевати одређену, јасно дефинисану и транспарентну субвенцију због природе услуге – вода, јавни превоз, грејање у мањим срединама…", наводи он.

Како наглашава, да би се дошло до одрживости, морају да се примене инструменти које закон већ садржи, а који засад углавном постоје на папиру.

"Реално је да већина јавних и државних предузећа буде одржива у оквиру постојећег Закона, али не под условима у којима се предузећа и даље доживљавају као продужена рука партијских структура и социјалне политике без јасног рачуна. Циљ не би требало да буде да свако предузеће буде профитни шампион, већ да се број хроничних губиташа сведе на мали број јасно образложених изузетака&quoT, поручује Медић.

Он упозорава и да ситуација у енергетици треба озбиљно да забрињава и из фискалног и из стратешког угла.

",ЕПС и Србијагас су већ показали колико може да кошта комбинација лошег управљања, потцењених цена и ослањања на увоз у кризним годинама. Само у једној сезони енергетске кризе држава је морала да интервенише са износима реда величине милијарду и више евра. Закон управо тај сектор препознаје као посебан, па власничко управљање над друштвима капитала која се баве производњом и снабдевањем струјом и гасом преноси на Министарство енергетике. Тиме се формално признаје да је реч о предузећима која су кључна за националну безбедност и јавне финансије", објашњава Медић.

Међутим, како каже, НИС додатно компликује слику.

"Он је профитабилна компанија у којој је држава мањински власник, док већински пакет држе руске фирме, што га сврстава у категорију ‘мањинских друштава капитала од посебног интереса’. Док су међународне околности биле стабилне, то је за Србију значило стабилан прилив пореза и дивиденди уз релативно мали директни фискални ризик. Са увођењем санкција и ограничењима у снабдевању, НИС постаје потенцијална обавеза – ако би држава морала да учествује у откупу руског учешћа, износи се мере стотинама милиона евра, уз обавезу даљих улагања у модернизацију рафинерије и еколошке стандарде", наводи Медић.

Како додаје, уз већ постојеће потребе ЕПС-а и Србијагаса за инвестицијама и санацијом биланса, то може да оптерети буџет на нивоу који озбиљно сужава простор за друге јавне политике.

"Забринутост је утолико већа што се не ради само о новцу, већ и о контроли над ресурсима и о животној средини. НИС, ЕПС и велики индустријски загађивачи заједно одређују и квалитет ваздуха и емисије ЦО₂ које ће Србија морати да плаћа кроз европске механизме. Закон формално уводи циљ очувања националних и стратешких интереса и одрживог управљања ресурсима, али ће се тек по томе како држава сада буде решавала питање НИС-а видети да ли је спремна да те циљеве стварно примени", сматра он.

Како каже, ако се криза искористи за професионализацију управљања, јачање контроле и улагања у чистију енергетику, ризик може да се смањи.

"Ако се све сведе на скупу промену власништва без промене начина управљања, енергетски сектор ће остати највећа тачка неизвесности за јавне финансије", закључује Медић.

Извор