АРХИВА
| АРХИВА ТЕКУЋА ГОДИНА
|
06.03.2020.
КАКО ДО СИНДИКАЛНОГ ОРГАНИЗОВАЊА ЖЕНА?I ДЕО
МАРИЈА ЋАЋИЋ 06.02.2020.
Чланице УГС Независност на Осмомартовском маршу у Београду 2019; Фото: Марко Милетић / Машина
Упркос чињеници да је све више жена погођено негативним променама у свету рада, нарочито у текстилним и другим индустријама у којима су жене већински упослене, чини се да синдикати не успевају да одговоре на њихове потребе и проблеме. Како би се њихов положај унутар синдикалног организовања поправио, синдикати морају редефинисати сопствено поимање рада и почети да узимају у обзир проблем неплаћеног рада, који се односи на кућни рад - бригу око породице и домаћинства.
[Н]е би требао постојати само
свијет економије, већ мора остати и нешто људско - међуљудски односи, а
за то су створене жене, за то су оне одговорне. С једне стране економија
- томе се приступа рационално; а с друге љубав - томе се приступа
емоционално и за то нема новаца. Обоје је нужно, иначе људи не би
издржали. Материнска 'љубав'
и капиталистички 'рад': како ли се само добро надопуњују.1 На радионици о феминизму коју сам водила ове године за синдикалисткиње и активисткиње, поставила сам им питање колико сати мисле да тједно потроше на неплаћени кућни и брижни рад. Свака до посљедње је одговорила 40 до 60 сати што је у складу са свим доступним нам процјенама. Многе су покренуле и питање како дефинирати тај рад и што он точно обухваћа. Исто су тако увијек испливали исти проблеми с којима се сусрећемо на радном мјесту и у својим организацијама: насиље, сексуално узнемиравање и злостављање, mobbing, преоптерећеност и исцрпљеност, родна дискриминација и сексизам.
У протеклих неколико година све се чешће говори о феминизацији лијевих покрета, странака и иницијатива. Ради се о покретима у којима су жене истакнутије фигуре или пак чине значајан дио чланства или симпатизера, а који понекад у некој мјери настоје протурити родно осјетљиве мјере и политике. Но има и оних који сматрају да би требало разликовати феминизацију од незграпно сковане феминистизације - наиме, присутност и проминентност жена, као и пријемчивост за неке родно осјетљиве теме, не значи нужно да је организација у питању и феминистичка.2
Данас не постоји толики зазор од феминистичких идеја на љевици, но с обзиром на искуства из стварног живота и даљње постојање потребе за тиме да се бавимо женама унутар покрета, странака, иницијатива и синдиката, можемо претпоставити да још постоји простора за рад. У прилог томе говори и то што овдје морамо прво "рашчистити поље" не бисмо ли дошли до феминистичке перспективе.
Иако се данас на љевици подразумијева (можда и превише) да смо сви за родну равноправност и једнакост, у пракси чак и сићушне промјене наилазе на незанемарив отпор па чак и од стране оних који начелно заступају женска права па можда и феминизам као такав.
Дистинкцију између женских права и феминизма уводим због односа између феминизма и љевице кроз повијест. Угрубо речено, љевичарке су сматрале да је родна опресија дио "ширег друштвеног питања" и да се "не може ријешити без темељите трансформације самог друштва". Жене су код нас играле битну улогу на љевици што је напосљетку довело до усвајања многих феминистичких захтјева послије Другог свјетског рата. То дакако не значи да није било порођајних мука како пише Нада Цази:
Недосљедности у третирању 'женског питања' видљиве су у занемаривању рада са женама и издвајању у посебан 'женски сектор' којим треба да се баве само жене. (...) КПЈ је до сада потцјењивала рад међу радничким и сељачким женама, а уколико се тај рад и вршио сматран је у већини случајева специфичан рад за жене. Услијед тога иницијатива активног женског партијског кадра није наилазила на довољну потпору.3
Феминизам као такав се на љевици држао за покрет чији је крајњи циљ интеграција жена у постојећи поредак, а не изградња бескласног друштва. Поједностављено речено, најбитнији циљ рада са женама за љевицу било је освјештавање и мобилизација жена за судјеловање у ширем покрету.
На што жене наилазе у синдикатима
Иако се ове ријечи Цларе Зеткин односе на слабију организираност жена у односу на мушкарце, можемо њима описати и зашто нема више жена у синдикатима:
Недостаје им [женама] снага коју доноси заједништво, те храброст, осјећај моћи, дух отпора и способност одупирања које доноси снага организације у којој се један бори за све и сви се боре за једнога. Надаље, недостају им образовање и обука које пружа организација. (...) Чак и више од споменутих фактора, недостатак времена за раднице представља голему запреку њиховом масовном организирању јер су жене и творничке и кућне ропкиње, приморане сносити двоструки радни терет. (...) Такве потхвате сматрају хобијима које треба толерирати, али не и подржавати 'све док постоји толики број резигнираних, синдикално неорганизираних мушких радника'. Овај став је потпуно погрешан.
Како се женама данас чине синдикати? Као бастиони мушкости, круте структуре које се чине све мање релевантнима. Оно што знамо о укључивању жена опћенито је да се жене рјеђе пита да се активније укључе, да обично нису задовољне потпором коју добивају од својих синдикалних повјереника, да се на акције одлучују кад је вода већ дошла до грла, да често нису синдикалне повјеренице, иако чине већину, да их се одвраћа од судјеловања на едукацијама јер "није то за њих" итд. Унутар синдиката их се обесхрабрује на разне начине: од тога да не добивају позиве и записнике са састанака, до патронизирања, сексистичких увреда и отвореног непријатељства.
Овоме се настојало доскочити на два начина: усвајањем начина дјеловања феминистичких група с једне, и оснивањем женских структура унутар лијевих организација, с друге стране.
Жене су се почеле окупљати и састајати, расправљати о проблемима који их муче, разговарати о својим фрустрацијама, међусобно се тјешити и почеле уочавати узорке, нпр. преношење патријархалних образаца понашања с обитељи на лијеве организације и радна мјеста, типичну подјелу рада на мушке (вође) и женске (потпора) улоге унутар организације, пружање емоционалне потпоре, организацијски и теренски рад. "Избор је био: интегриране мада маргиналне; или осакаћене да би биле битне. Ријеч коју је покрет створио је раскидање. Било је очито да истинско масовно судјеловање жена никад неће бити могуће, ако ће особне жртве оних које се придруже бити тако болне", Паркер и Фолеy описују у својем тексту о женским структурама у синдикатима у УК-у и Канади.
Раднице-феминисткиње су потом тражиле аутономију и пропитивале родне улоге што је још једном наишло на дизање обрва. На концу су жене добиле своје аутономне структуре, али се једнакост и даље наставила мјерити скоро искључиво бројем жена у организацији. Паркер и Фолеy тврде да су обје стране инсистирале на "истости" и "природном" напретку жена унутар синдиката услијед повећања њиховог броја у редовима синдиката, не уважавајући друштвено условљене разлике које постоје међу мушкарцима и женама.
Укратко, жене су се морале мијењати и прилагођавати синдикатима, а не обрнуто. Као и иначе, родна неутралност у коначници не само да није ишла низ длаку женама, већ је забашурила постојеће родне неједнакости. К томе, само постојање женских структура није аутоматски довело до пораста женског чланства што значи да је и број жена које могу преузети функције унутар синдиката остао ограничен. Старе напетости и оптужбе за сепаратизам нису нестале и даље је долазило до опструкција, ограничавања доступних средстава и моћи утјецања на шире захтјеве из родне перспективе. Самим женским структурама је усто увијек пријетила опасност од окоштавања и аполитичности.4
Штрајк радница у Кајзену; Извор: podunavlje.info
"Меке" мјере
Међутим, унаточ свему што је произашло из оснивања искључиво женских структура, жене у синдикатима још увијек требају засебна права, просторе, финанције и уважавање двоструког терета продуктивног и репродуктивног рада. Унутар синдиката још су увијек сегрегиране у "традиционалне" женске улоге попут оне администрације и сличног рада "из сјене".
Иако се једнакост и равноправност начелно прихваћају, средишња тијела таква питања обично сматрају секундарним и нечим што се односи на посебну скупину особа и што је јединствено за ту скупину, за разлику од "опћих" политика, јер мушкарце у коначници не занимају женска питања или их не погађају у довољној мјери да активније подрже своје колегице. К томе, жене у укључењу у синдикат и даљњем дјеловању по учлањењу још увијек спречавају обитељске одговорности које у правилу падају искључиво на њих, традиционална структура и термини синдикалних састанака, изостанак охрабривања или чак намјерно изостављање, немогућност похађања едукација било због термина који се не може помирити с њиховим "приватним" обавезама било због искључивања од стране вођства синдиката или синдикалног повјереника, затим су ту и сексуално узнемиравање и злостављање, сексизам и мизогонија на радном мјесту и унутар синдиката.
Стога овдје износимо неке "меке мјере" за боље укључење и позиционирање жена унутар синдиката.
Унаточ томе да се смањују доступна средства за рад синдиката, синдикати и даље организирају разноврсне едукације већ у складу са својим могућностима. Јачање синдикалних медија и присутности синдиката на Интернету такођер може помоћи укључивању и напредовању чланова синдиката. Ипак, ваља при томе припазити на то да се жене укључује у такве едукације и да им се омогући да се заиста одазову позиву што је тешко направити због њихових обитељских и других обавеза. Ово је један од случаја у којима је пожељно инсистирати на женским квотама у случају судионика, али и предавача. Што се програма тиче, иако је постојање едукација усмјерених на првенствено жене хвале вриједно и још увијек нужно, у планирање "опћих" образовних програма требало би укључити и оно што се сматра типично женским темама како би се порадило на упућености свих судионика тим темама. Штовише, не би било наодмет циљано радити едукације за мушкарце о најбитнијим "женским" темама.
Надаље, неке од тих "женских" тема, које се итекако тичу и мушкараца, и могу допринијети положају жена унутар синдиката су, примјерице, едукације о вредновању неплаћеног брижног и кућанског рада, судјеловање, сурадња и рад на кампањама и другим акцијама које се тичу женског здравља и репродуктивних права, успостављање смјерница и одговарајућих тијела за рјешавање притужби чланова на понашање и дјеловање других чланова, другачији приступ организирању састанака који би обухваћао осигуравање бриге о дјеци тијеком састанака и пажљиво одабирање термина.
Да би сви чланови могли судјеловати у раду синдиката на истим почетним позицијама, требало би их боље информирати кроз онлине медије и странице организације те нпр. објавити ФАQ-ове с информацијама о правима радника и могућим изворима помоћи. Затим, побољшати интеграције родне перспективе и једнакости у документима с политикама, на конференцијама и другим активностима, као и радити на "оквирним чланцима" који се тичу родне равноправности и специфичних женских питања, а које би чланови и чланице могли уградити у властите колективне уговоре.
Постојеће женске секције и друге сличне организације би требале уживати право да аутономно дјелују и износе мишљења о свим политикама организације те да се та мишљења уважавају. Како би се побољшала заступљеност жена на извршној разини синдикалних организација и у делегацијама на конгресима и конференцијама, нужно је створити предувјете за то; нпр. да листа кандидата за изборе одражава структуру чланства организације или да се уведу квоте те да се изабрани чланови ротирају и да се ограничи трајање њихових мандата. Синдикати усто морају израдити засебне статистике о женском и мушком чланству да добију бољи увид у ситуацију на терену и дјелују у складу с тиме.
На пољу рада се ваља латити старих тема: права на рад за жене, укидања дискриминације у плаћама, потицања укидања родне сегрегације радних мјеста и корелације између повременог рада, рада на пола радног времена и других флексибилних облика рада и сиромаштво и искључености жена у каснијој животној доби. К томе, ваља захтијевати и посебна права за труднице и младе мајке и не допустити урушавање постојећих права, бавити се стамбеном политиком и потицати родиљни допуст за очеве. Дакле, потребно је бавити се активно и онима који су при крају својег радног вијека и умировљеницима, младима, подзапосленима и незапосленима. Као што видимо, нема краја томе што би се требало и могло, преостаје само како.
Други део текста можете прочитати на овом линку.
|