АРХИВА
| АРХИВА ТЕКУЋА ГОДИНА
|
13.10.2020.
ДОБИТНИЦА НОБЕЛА ИЗ СРБИЈЕ: НА 5 СЕКУНДИ ДЕТЕ УМРЕ ОД ГЛАДИ
ДРУШТВО Аутор:Радмило Марковић 13. Окт. 2020
Фото:Немања Јовановић/Nova.rs
Наша суграђанка Вања Карановић ради у Светском Програму Хране Уједињених нација (World Food Programme - WFP), организацији која је ове године добила Нобелову награду за мир.
У разговору за Нова.рс Вања Карановић више пута истиче колико је важно да се схвати да су образовање, сиромаштво и глад повезани, као и је глад у исто време и разлог и последица сукоба у свету.
"Чињеница је", каже, "да се искорењивање глади неће десити ако нема мира и стабилности у свету".
Nova.rs: WFP је добио Нобелову награду за мир због "напора у борби против глади и побољшања услова за мир". Како видите свој удео у овој борби?
Као Организација смо дубоко дирнути овим признањем који је Светски Програм Хране (WFP) добио због своје посвећености за елиминисање глади за око 100 милиона људи у преко 80 земаља света. Без мира и стабилности тешко ћемо достићи реализацију програма одрживог развоја, а међународна сарадња треба да настави да игра главну улогу у решавању глобалних проблема.
Фото:Немања Јовановић/Нова.рс
Свака секунда је важна. Према последњим подацима, скоро 9% светског становништа или 690 милиона људи у свету је неухрањено а сваких 5 секунди једно дете умре од глади - што је потпуно неприхватљиво.
Бојазан је да ће у следећих десет година број неухрањених људи порасти на 840 милиона. Додајући на то све и COVID-19 кризу, ситуација може да поприми библијске размере.
За организацију која преко 50 година сваког дана спасава животе, експертиза се заснива на разумевању локалне економске динамике, бирократије, дизајнирању програма помоћи и проналажењу решења која су адекватна и флексибилна да би се уклопила у локалне контексте.
Имамо разгранату логистичку мрежу од 5,600 камиона, 50 океанских бродова, око 100 авиона и више од 650 складишта широм света. Сви ми, укључујући и мене, свакодневно дајемо допринос том хуманом и величанственом подухвату.
Шта је ваш посао у WFP? Како бисте описали највеће проблеме са којима се сусрећете у раду?
Моје актуелно поље деловања су земље Блиског истока и Заједница независних држава које укључују Јерменију, Таџикистан и Киргистан. У 15 земаља хранимо 6 милиона деце док су у школи, јер је њима храна потребна како би развили пун потенцијал и израсли у здраве и просперитетне младе људе.
На регионалном нивоу мој посао се своди на координацију програма и политике коју WFP пружа владама из региона и усаглашавањем програма са осталим УН агенцијама.
Фото:Немања Јовановић/Nova.rs
Проблеми су значајни јер треба имати на уму да има много више гладних него сто ми у овом моменту можемо да покријемо. Деца су једна од најугроженијих категорија, јер често немају приступ образовању.
У току садашње ЦОВИД-19 кризе тај проблем је додатно наглашен, јер се налазимо у највећој светској кризи у сфери образовања.
Зашто је то тако?
Зато што је превише гладне деце. Обезбеђујући оброке у школи за 18 милиона деце широм света, ми их подстичемо да добијају неопходно образовање. На празан стомак не може да се учи и има потребна концентрација. То је јако важно, јер постоји директна веза између образовања, сиромаштва и глади.
Ми желимо да мотивишемо заједнице, породицу и родитеље да шаљу децу у школу. Јако често постоји ситуација у којој, на пример, није пожељно да девојчице иду у школу. То је случај на Блиском истоку.
Тако је, уосталом, било и код нас, пре сто година. Сећам се да је моја бака била прво женско дете у основној школи, заједно само са дечацима, тако да то културолошки није нама толико страно.
Фото:Немања Јовановић/Nova.rs
Опет, постоје ситуације где не постоје културолошке баријере, али их родитељи не шаљу у школу већ у поље да раде, јер мора неко да им помаже. Та деца обављају доста тешке послове и имају превелику одговорност за своје године, а то не би смело да се дешава. Деца треба да имају право на детињство, на образовање, на довољну и правилну исхрану како би развила пун потенцијал.
Такође, постоје и случајеви кад се реца регрутују у војнике и то је потпуно недопустиво. Таквих случајева има пуно широм света.
Ми сву ту децу желимо да доведемо у школу и нахранимо, те да им обезбедимо бар 30-35 одсто дневне калоријске вредности коју треба да унесу да би били здрави. Уколико је та храна локално произведена, а купљена од стране WFP-а, тада не само да помажемо деци, већ помажемо локалној економији.
Школски оброци су најраспрострањенија мрежа социјалне сигурности у свету, јер већина држава на овај или онај начин храни децу док су у школи, што углавном није случај са средње и ниско развијеним земљама. Потребно је само 50 долара да једно дете током читаве године има школски оброк
Одакле вам храна коју делите?
Ми смо агенција Уједињених Нација која 100% живи од добровољних прилога, буџет у 2019. години нам је био 8 милијарди долара. Кад год можемо, храну купујемо на локалном или регионалном нивоу, а трудимо се све више да купујемо од локалних фармера.
А ко даје те прилоге?
Наши великодушни донатори, а то су државе, фондације, приватни сектор, а и физичка лица. Највећи допринос са око 60 одсто долази из САД, потом из Немачке, Енглеске, Европске комисије, Саудијске Арабије, Канаде, Шведске, Јапана, Норвешке, Аустралије, Русије, и других.
Један од таквих конфликата је у Сирији. Можете ли да упоредите ситуацију на Блиском истоку каква је сада, а каква је била пре рата у Сирији?
Ситуација у Сирији је веома забрињавајућа, јер је то земља у којој се сукобљавају различити светски и регионални интереси. Сведоци смо последица енормих размера.
До сада је око 400.000 људи страдало а расељених је преко 13 милиона, што је половина популације пре рата. Преко 6,6 милиона избеглица је у потрази за бољем сутра отишло у свет, а највише у Турску, Либан, Јордан, Ирак и Египат. У Сирији данас имамо људе на рубу глади и егзистенције. За њих више од 11 милиона је потребна хуманитарна помоћ.
Фото:Немања Јовановић/Nova.rs
Школски оброци су само један вид подршке најугроженијима у Сирији у оквиру читаве лепезе нашег хуманитарног рада. Преко миллион деце и њихове родитеље мотивишемо да сваки дан иду у школу и на тај начин обезбеђујемо да су сити док уче.
Које су земље у највећим проблемима, када је реч о недостатку хране? Има ли ту промене у последњих, рецимо, две деценије?
Свет се креће у погрешном правцу јер глад у свету расте. Иако је ишао силазном путањом, 2015. године тренд се променио. Последње три године има успоренији тренд од 11% раста годишње и све је јасније да глад неће бити елиминисана до 2030. године као што је раније планирано, а разлози за то су бројни: ескалација сукоба и ратова, нарочито на Блиском истоку (Сирија, Јемен, Либија), климатске промене у Сахел регији (Буркина Фасо, Нигер, Чад, Мауританија, Мали), природне катастрофе и тајфуни у Централној Америци, поплаве и сезонске суше у Јужној Африци, и коначно сада COVID-19 криза која би могла да допринесе додатном расту светске глади од 10-20% у току ове и следеће године.
Али посебан акценат желим да ставим на сукобе и ратове који су најчешћи узрочник кризе. Људи беже од сукоба, напуштају своје домовине, свој дом и своје послове. А када постигну мир, по статистици 60% сукоба се изнова деси, док мир у просеку траје само 7 година.
Постоје ли неки случајеви за које сте чули током свог рада, који су вам посебно тешко пали?
Где је сиромаштво, ту је глад а затим и заразне болести. Један од примера је мој рад у Западној Африци, у Гвинеји, у време трајања еболе, где се у великом броју свакодневно умирало. Нагледала сам се тешких животних судбина и тужних дечијих погледа где се од вас очекује решење егзистенцијалних потреба. Тада су ми моји свакодневни проблеми постали тако мали а и симпатични.
Која је разлика између канцеларијског и рада на терену?
Ја сам прво радила у централи у Риму, у којој ради између 1.000 и 2.000 људи, тамо сам почела и радила више од пет година. Ту се углавном пишу стратегије, политике у смислу полициес... Ту се одређује како треба да изгледају наше операције и наша помоћ на терену.
Потом, постоји шест регионалних бироа распоређених у различитим деловима света. Регионални биро, у коме сада радим, има две врсте посла - један јесте канцеларијски посао, јер се старам да стратегије произведене у Риму правилно имплементирају у земље региона, а то је у овом случају 15 земаља. Са друге стране, одговорна сам да нађем баланс у сарадњи и са централом и са тереном.
Радила сам и на терену - када је 2014. и 2015. избила епидемија еболе у Гвинеји, а затим и у Јерменији, где сам провела више од две године.
Шта је било теже?
Мислим да је најтеже радити на терену. Ова Нобелова награда дефинитивно иде нашим борцима на терену, који раде у изнимно тешким условима, далеко од својих породица и највољенијих.
Јако је тешко то објаснити - често не постоји инфраструктура, ту су рат, бомбе, а храна мора да се достави најугроженијима. Са те стране, њихов посао је најтежи и најрискантнији.
Хуманитарни радници ризикују своје животе за ову велику одговорност према човечанству. Током 2019. године 483 хуманитарна радника су убијена, киднапована или повређена.
Ова награда је само потврда да чинимо праву ствар и да је храна оружје за постизање мира и стабилности у свету.
|