АРХИВА
| АРХИВА ТЕКУЋА ГОДИНА
|
24.11.2020.
РАД ОД КУЋЕ - ПРИВИЛЕГИЈА ИЛИ КАЗНА?
Фото: Дивац фондација 24.11.2020 Фондација Ана и Владе Дивац
Аутор текста је Бојан Урдаревић, професор радног права на Правном факултету Универзитета у Крагујевцу.
Рад код куће све више постаје уобичајени начин обављања рада за велики број запослених. Пре новонастале епидемиолошке ситуације, рад код куће био је изузетак и резервисан, углавном, за одређене интелектуалне послове и ретке делатности.
Закон о раду Републике Србије предвиђа могућност рада код куће, као врсте радног односа за обављање послова ван просторија послодавца зато запослени који раде код куће не би смели да имају мања права и неповољније услове рада од запослених који обављају исте или сличне послове у просторијама послодавца.
Због специфичности обављања послова ван просторија послодавца, Законом о раду прописани су и додатни елементи који уговор о раду ван просторија послодавца треба да садржи, а односе се на: трајање радног времена, начин вршења надзора над радом запосленог, коришћење средства за рад за обављање послова које може да обезбеди послодавац или запослени, накнада трошкова за коришћење средстава за рад, итд. Такође, неопходна је и сагласност воља запосленог и послодавца да овакав уговор желе да закључе имајући у виду све његове предности и недостатке.
За запосленог који ради код куће то значи да поседује: условну просторију за рад, завидну самоорганизацију, да може да усклађује породичне и радне обавезе, као и да му изолованост приликом испуњавања радних обавеза и непостојање непосредног контакта са осталим колегама, не представља проблем.
Из овога се види да је рад код куће једна сложена врста рада која претходно захтева испуњење низа законских, али и личних услова на страни запосленог и зато не може свако да ради код куће, па чак и онда када је посао који обавља такав да би теоријски могао да га обавља ван просторија послодавца.
С обзиром на то да је упућивање радника на рад код куће у Србији била више епидемиолошка, а мање правна мера, изгубило се из вида неколико чињеница. Прво, да и поред тога што су запослени "послати да раде код куће" и даље постоји обавеза послодавца да запосленом обезбеди услове за рад, води бригу о организацији рада и сигурности запосленог, набави опрему потребну за обављање рада, те води рачуна о радном времену и одморима које је дужан да обезбеди, у складу са одредбама Закона о раду.
Друго, да се највећи број запослених који сада обављају рад код куће, нашао у једној новој, привременој и правно недовољно дефинисаној ситуацији. Новој, зато што сви ови запослени никада пре нису радили код куће, па и не знају шта такав рад подразумева и шта се од њих све може очекивати. Привременој, јер би овакав рад требало да траје само док трају разлози за његово увођење, а у овом тренутку се чини да ће то бити један дужи временски период.
Коначно, да је ситуација правно недефинисана сведоче и многа отворена правна питања у погледу оваквог рада. На пример, није дефинисано ко обезбеђује опрему за рад у случају оваквог рада код куће и колико износи накнада за рад запосленом, уколико за рад користи своја средства. Није дефинисана ни накнада других трошкова на које би запослени имао право када ради код куће, као што су трошкови утрошка електричне енергије, воде и осталих комуналија, па чак се и питање топлог оброка поставља све више као спорно у пракси.
С друге стране, не делује логично ни решење према којем један одређени број запослених (не)ради код куће и прима пуну зараду, док други део долази на рад, у повећаном је ризику од заражавања и такође прима пуну зараду. Ово је посебно значајно, јер је овакав рад код куће за поједине запослене био плаћени нерад, а за друге неплаћени прековремени рад. Такође, у посебној ситуацији налазиле су се запослене жене за које је рад код куће био посебно отежан, готово немогућ -нпр. живи са супругом кога је пријављивала за насиље у породици.
У циљу контроле рада својих запослених који раде код куће, дешавало се да неки послодавци прекораче уставну гарантију неповредивости стана као специфичног места рада и да долазе код својих запослених и проверавају да ли и када раде. Наиме, ради се о праву на заштиту приватности, где послодавац нема никаква овлашћења, према уставу и законима да врши било какву контролу извршавања радних обавеза од стране запосленог у његовом стану.
Наш Устав у чл. 40. прописује неповредивост стана, а то значи да нико не може без писане одлуке суда, осим ако је то неопходно ради непосредног лишења слободе учиниоца кривичног дела или отклањања непосредне или озбиљне опасности за људе и имовину, да уђе у туђи стан против воље онога ко ту станује.
На крају и питање повреде на раду код оваквог рада није законом регулисано, а требало би да буде. Једно од решења је да су запослени и послодавац заједно одговорни за обезбеђивање безбедних и здравих услова рада у случају рада ван просторија послодавца. Све ово, између осталог, довело је до тога да су радни сати у Србији у другом кварталу 2020. године опали за 14.8 процената према студији Међународне организације рада и Европске банке за обнову и развој о утицају ЦОВИД-19 на свет рада у Србији. Дакле, постојеће законске норме које ову област регулишу су непотпуне и стога је врло важна реакција законодавца или социјалних партнера који би кроз колективне уговоре могли да регулишу одређена отворена питања у погледу рада код куће.
Све се мање чини извесним да ће доћи до повратка на "стару нормалност" јер се ова, нова, показала као економски ефикаснија, барем за оне послодавце који могу успешно да послују на даљину. Рад код куће очигледно је дошао да остане, а не да нестане и самим тим, морамо га прихватити као реалност, за коју тек треба да се припремимо.о.
Текст је написан у оквиру пројекта "Унапређење родне равноправности у Србији" који реализује Фондација Ана и Владе Дивац у сарадњи са Фондацијом Центар за демократијуа уз подршку Балканског фонда за демократију и Амбасаде Краљевине Норвешке. Ставови изражени у овом тексту не морају нужно представљати ставове Амбасаде Краљевине Норвешке, Балканског фонда за демократију. Фондације Центар за демократију и Фондације Ана и Владе Дивац.
|