АРХИВА
| АРХИВА ТЕКУЋА ГОДИНА
|
22.02.2022.
ЖИВОТНА СРЕДИНАЛИТИЈУМСКА ГРОЗНИЦА У БОЛИВИЈИ
У тренутку када је у Србији у току све интензивнија борба против пројекта "Јадар" и ископавања литијума од компаније Рио Тинто, као и против свих еколошки штетних облика рударења, корисно је истражити на који начин литијум као "бело злато 21. века" већ годинама обликује политичку сцену Боливије и Јужне Америке уопште.
Саша Перић 22.02.2022.
Пустиња Salar de Uyuni у Боливији, где се налази велики део светских резерви литијума; Фото: Dimitry B. / Flickr
Коришћење литијума у јавности је приказано на два потпуно супротна начина: с једне стране, литијум се као елемент који се користи за производњу батерија за електричне аутомобиле представља као један део решења за еколошке проблеме и увођење зелених технологија; с друге стране бројни стручњаци говоре о деструктивности самог процеса вађења литијума из земље.
Рударење литијума захтева енормне количине воде (око два милиона литара за једну тону литијума), што може довести до несташица воде, драстичних промена у екосистему одређене области и загађења извора пијаће воде, а тај процес доводи и до стварања великих количина опасног отпада.
И поред очигледних опасности које ископавање литијума са собом носи, велике корпорације које производе или за своје производе користе литијумске батерије стварају слику о прогресивности ових нових технологија. Предвиђа се да ће се потребе за литијумом у наредних двадесет година увећати четрдесет пута, а то ће бити резултат пре свега огромне потражње аутомобилске индустрије, пошто је за батерију за један електрични аутомобил марке тесла потребно онолико литијума колико се искористи за прављење 10.000 телефонских батерија. Због овога се у развијеним земљама све више говори о "трци" за обезбеђивање минерала неопходних за енергетску транзицију, а литијум се назива и "нафтом 21. века".
Највећи део досад познатих резерви литијума налази се у такозваном литијумском троуглу, између Боливије, Чилеа и Аргентине. По неким проценама, само у Боливији се налази између половине и 2/3 укупних светских резерви литијума, које су смештене у огромној сланој пустињи Салар де Ујуни на југозападу земље.
"Направићемо пуч против кога год желимо! Помирите се с тим!"
Боливија је богата и другим ресурсима, а занимљиво је да су на политичку ситуацију ове земље током протеклих деценија у највећој мери утицале масовне борбе против приватизације природних ресурса, пре свега против приватизације воде и гаса (тзв. Рат за воду у Кочабамби 1999-2000 и протести против приватизације гаса у Ел Алту 2003. године). На таласу ових великих побуна и широких друштвених покрета 2006. године на власт је дошла лево оријентисана странка Покрет за социјализам, а председник је постао Ево Моралес. Међутим, поред великих предизборних обећања и најаве национализације рудних богатстава, до тога на крају није дошло.
Повећане су пореске стопе и приходи остварени на тај начин коришћени су за помагање социјално најугроженијим слојевима становништва, али држава је наставила такозвану екстрактивистичку политику, која се ослања на што веће коришћење природних ресурса, пољопривреду засновану на монокултурама и генерисање прихода од извоза. Тако је већ 2012. године Боливија остварила рекордан приход од извоза у износу од 11 милијарди долара, од чега је 90% било везано за нафту, гас, минерале и соју. Идеје везане за права Мајке земље (Pachamama) и за концепт "Buen vivir" (по коме се тежи ка "добром животу" и друштвеном уређењу заснованом на заједништву, једнакости, братству, хармоничном односу с природом...) биле су део предизборне реторике, и чак су касније уграђене у устав, али остале су пуко слово на папиру.
И поред бројних прогресивних мера Моралесовог режима, није дошло до суштинске промене друштвене и економске парадигме. Већ у првим годинама нове власти забележени су бројни штрајкови рудара, просветара, здравствених и фабричких радника и домородачког становништва, а најоштрији лево оријентисани критичари овог режима говорили су чак да се ради само о "реконституисаном неолиберализму" или "неолибарализму са индијанским лицем".
Протест против пучистичке владе у Боливији, јун 2020. под заставом Випала која је симбол аутохтоног становништва; Извор: Evo Morales Ayma / Facebook
Једна од организација које се боре против политике екстрактивизма у Боливији јесте CONTIOCAP (Coordinadora Nacional de Defensa de los Territorios Indigenas Originarios Campesinos y Areas Protegidas de Bolivia), која представља савез 35 покрета који се залажу за заштиту права домородачких заједница, пољопривредника и заштићених природних подручја.
Активисти ових и других покрета кажу да захтевају само поштовање оних ствари које су већ уписане у боливијски устав, али које никада нису спроведене у пракси. По њиховим сведочењима, домородачко становништво нема стварну слободу и аутономију, оно се не консултује приликом припремања великих рударских, пољопривредних и инфраструктурних пројеката, или се консултације спроводе као пука административна формалност, приликом које споразуме потписују домородачке организације које су лојалне власти.
Они који се истински залажу за права локалног становништва често су подвргнути малтретирању, дискредитовању и застрашивању, како од компанија које имају своје интересе на одређеној територији, тако и од различитих структура власти.
Неоекстрактивистичка политика Моралеса и његове странке огледала се и у њиховом односу према литијуму, који су представљали као ресурс од националног значаја, говорећи о томе да држава треба да контролише читав процес, од вађења и прераде литијума, до прављења финалних батерија. Међутим, због недостатка финансијских средстава да овај пројекат реализује Боливија је направила договоре с неколико компанија из Немачке, Француске и Кине. Најзначајнији од ових уговора био је онај с немачком компанијом ACI Systems, која производи батерије за тесла аутомобиле, али због снажних протеста локалног становништва Моралес је био принуђен да раскине уговор у новембру 2019. године.
Само недељу дана након тога Моралес је свргнут с власти у пучу који су подржале Сједињене Државе, а потом је био принуђен и да побегне из земље. Као разлог за политички преврат искоришћена је тврдња да је дошло до изборне крађе, што се касније показало као лаж. Настала је сумња да је један од стварних политичких повода за пуч била жеља за отварањем литијумских резерви Боливије западним компанијама, а једна од индиција био је и пост на Твитеру који је неколико месеци раније поставио Илон Маск, извршни директор компаније "Тесла", у коме је написао: "Направићемо пуч против кога год желимо! Помирите се с тим!" Тај пост је касније обрисан, али подозрење је остало.
"Зелени колонијализам"
У октобру 2020. године, скоро годину дана након пуча, Покрет за социјализам поново осваја власт на новим изборима, а председник постаје Луис Арсе. Политика индустријализације литијумских резерви се наставља и поред противљења домородачких и еколошких група, а тренутно се осам страних компанија надмеће за покретање пробног пројекта за екстракцију литијума. Од ових осам компанија четири су из Кине, а једна из Русије. Кинеске компаније већ контролишу знатне литијумске ресурсе у Латинској Америци и инвестирале су у овој области око 4,5 милијарде долара током последње три године, захваљујући кредитима с ниским каматним стопама које добијају од кинеских банки. Ова политика кинеске државе део је шире стратегије која има за циљ будућу доминацију у сфери производње електричних аутомобила.
Велико питање које се сада поставље јесте да ли су литијумске батерије и електрични аутомобили заиста прави начин за заустављање глобалог загревања и спречавање будуће еколошке катастрофе, да ли је технолошка транзиција прави и једини начин за то, или је потребно тражити друге приступе који би се заснивали на смањивању потрошње (пре свега у развијеним земљама), на мање инвазивним методама привређивања у односу на животну средину, као и на праведнијој расподели ресурса и богатства на светском нивоу. Постоји велика опасност од тога да реторика о еколошким технологијама постане само изговор за један нови "зелени колонијализам" и даље продубљивање глобалних неједнакости.
Уругвајски писац Едуардо Галеано је у својој чувеној књизи из 1971. године, "Отворене вене Латинске Америке: Пет векова пљачкања континента", говорио о различитим облицима експлоатације ресурса и народа Латинске Америке од стране колонизатора и имеперијалиста, а посебно занимљиво место у тој књизи представља сегмент који описује историју Потосија, града у данашњој Боливији, који се налази свега 150 километара од слане висоравни Salar de Uyuni. Потоси је пре неколико векова био центар производње сребра, град препун раскоши и блага из кога су огромне количине овог племенитог метала одлазиле у касе локалних властодржаца и европских владара и трговаца, а кад су резерве исцрпљене остала је само пустош.
Без обзира на то да ли се ради о злату, сребру, нафти, угљу, кафи, шећеру, каучуку или било ком другом ресурсу, резултати су увек били слични - богати су постајали све богатији, а сиромашни су остајали сиромашни, или како је Галено написао: "Наше изобиље је увек стварало наше сиромаштво, хранећи просперитет других - империја и њихових домаћих надзорника. По колонијалној и неоколонијалној алхемији злато се претвара у отпадни метал, а храна у отров... Што је више неки производ тражен на светском тржишту, већу несрећу доноси народу Латинске Америке, који се жртвује производећи га".
|