АРХИВА
| АРХИВА ТЕКУЋА ГОДИНА
|
25.03.2012.
УЗМЕШ ЂОКОВИЋУ, ПЛАТИШ РАДНИКЕ...недеља 25.03.2012 | 12:11Извор: ДневникНови Сад -- Зашто да Тајгер Вудс или Новак Ђоковић буду толико плаћенији него што је био кардиохирург Мајкл Дебејки, пита Јовица Ђукић, покрајински секретар за финансије.
Свете краве капитализма мора бити да су се ових дана озбиљно загрцнуле.
Почело је када су чланови француског Доњег дома изгласали пре нешто више од месец дана увођење пореза на финансијске трансакције, тзв. робинхудовску таксу, а на предлог Николе Саркозија, председника који има добре изгледе да у актуелној трци за место шефа државе обнови мандат.Саркози је пионир у Европској унији, али је и десетак других земаља 27-орице најавило увођење сличних закона. Тек, све компаније са седиштем у Француској почев од августа плаћаће 0,1 посто на трансакције, ако је тржишна вредност њиховог капитала већа од милијарду евра.Занимљиво је да је и амерички мултимилијардер Бил Гејтс, оснивач Мајкрософта и један од најбогатијих људи на планети, аплаудирао још пре годину дана Саркозију када је овај први пут изнео идеју таквог оглобљавања. Гејтс и његов колега по иметку, могул некретнина Ворен Бафет, више пута су отворено позивали америчку администрацију да им више опорезује капитал – јер толике паруштине им, кажу, свакако нису потребне.Други озбиљан кандидат за председника Француске, социјалиста Франсоа Олан, најављује највиши порез на приходе од чак 75 одсто. Али како би тек Робин Худ задовољно трљао руке да је могао да зна да је чак и у бастиону „тврдог“ капитализма, Сједињеним Државама, тај порез једном у историји износио чак 94 процента!Где смо ту ми? У нашем концепту опорезивања богаташа, ничег прогресивног нема. „Минималац“ у земљи Србији крије привид да се с 200 евра ипак може некако преживети (у Луксембургу је загарантована најнижа зарада 1.780 евра), али се прогресивна стопа опорезивања према вишим приходима једва разазнаје.На 210 евра плате, послодавац држави мора да проследи 127 евра или 62 посто, на 540 евра наплаћује се 66 процента нето зараде, на 1.000 евра 67 одсто, док је стопа преко 1.350 евра – 68 одсто.Елем, ниво оптерећења од 38,5 посто на бруто зараду код нас је негде на нивоу европског просека. Оно што није, јесте да две трећине запослених прима плату испод националног просека, што нигде нема – па ни у земљама бившег Источног блока. Истовремено, домаћи предузетници, фабриканти, тајкуни... навикли су се да имају авионе - камионе, и све без три базена им не задовољава потребе за „основни живот“.Идеја која је данас у првом плану јесте заправо да се пореским системом спречи опасна концентрација богатства, које се акумулира несразмерно у односу на рад утрошен на производњу или неку услугу, па потом вуче рента из такве позиције без обзира на корист за друштво. Насупрот томе, да се унесе више правичности у расподелу."За најбоље убацивање лопте у рупицу на свету, довољна ти је и десетина те зараде"Мр Јовица Ђукић, економски стручњак и актуелни покрајински секретар за финансије, каже да је овде реч о готово две хиљаде година старом питању између правичности и ефикасности економије, које се још увек посматра као неспојив појам.
Јовица Ђукић (vojvodina.gov.rs)"Либерални и неолиберални концепти захтевају ефикасност аконто правичности, док социјално усмерене идеологије вуку на страну правичности. Све је почело од фамозне 'невидљиве руке' Адама Смита, који је тврдио да је тржиште у стању да само по себи уреди друштво. Наравно, то оно не може. Оно утиче на развој друштвеног бруто производа који вама и мени ништа не значи, јер ако 50 посто друштвеног производа припадне 15-торици људи, а 50 остатку друштва, онда очито нешто шкрипи. Испада да је производња роба и услуга циљ, а не само средство, а заправо је расподела циљ", наводи он.Либерални концепт тражи да се форсира капиталистичка производња, док се у систему социјалдемократије меша и држава, и то је вероватно једина реална опција човечанства: признаје се капитализам за најефикаснији и најпродуктивнији, али се захтева и социјална правда, прерасподела. Да ли је то само теоријски модел или сан правдољубивих?Не, сетимо се Шведске, Норвешке, Финске, богами и Холандије и Данске, чије су се економије при томе показале и као најотпорније у времену кризе – а у сегментима као што је здравствено осигурање чак и Енглеске и Француске. Значи, и то се може, наравно уз помоћ огромних пореза: стопа фискалног оптерећења у Шведској је око 56 одсто на бруто зараду.Такав модел је увелико успео да се докаже у пракси и траје већ деценијама као могућност спајања високо ефикасне и продуктивне привреде и рационалне расподеле. У скандинавским земљама има мало богатих, али готово да нема сиромашних у смислу у коме ми то овде схватамо. Доминира велика средња класа у коју се сместило и до 70 посто становништва. Просто, боде очи тај скандал у пракси за либералистичку теорију."Уз дужно поштовање према играчу голфа Тајгеру Вудсу који зарађује годишње под 70 милиона долара – што су паре које је врхунски кардиохирург Мајкл Дебејки у најбољем случају зарадио за читав живот – државе морају да донесу одлуку о прерасподели. Па да кажу дотичном играчу: за најбоље убацивање лопте у рупицу на свету, довољна ти је и десетина те зараде", каже Ђукић.
"Ја обожавам Ђоковића, али ако за пребацивање жуте лоптице преко мреже заради два милиона нечега, па макар био и првак света, нека му милион узму. Или нека му остане 100.000 евра од турнира. Мало ли је за две недеље тениса? Па ће и професор, лекар, инжењер... бити добро плаћени, и успоставила би се равнотежа коју можемо звати и правдом", каже Ђукић.Према том "скандинавском“ виђењу, кључно је да се успостави систем вредности, што је питање које се поставља пред сваком државом. Ту се не ради пуно о математичким формулама које би водиле ка одређеном резултату, него о вредносном приступу. Ђукић га тумачи хуманизацијом економије. Зашто би једино у економији владали „чисти“ економски односи, као да је то неки систем изнад свих осталих система људских односа?Према познатом филозофу Славоју Жижеку, не постоји „чиста“ економија, па је и капиталиста данас подврста плаћеног радника који управља компанијом у власништву банака или неког другог. Менаџери зарађују својом стручношћу, и њихов допринос се вреднује одлуком која често нема везе с напретком фирме него управо супротно. Стари тип предузетништва где је успех била релативно јасна и тржишно мерљива величина полако одлази у историју.
"Зашто нема пара за нека
занимања, не само у Србији него нигде на свету, ако су та занимања
важна? То је питање њиховог вредновања: успели смо да имамо председника
САД тамне боје коже а да се родио пре 50 година седео би у другом делу
аутобуса и не би смео да уђе у ресторан. Успели смо да се изборимо да се
жене не смеју тући по систему „она је моје власништво и могу с њом да
радим шта хоћу“. Некад си имао ауторитарног Бокасу и уз њега је ишао
златни мерцедес, али ако немаш Бокасу него нормалног председника, онда
није ни мало чудно да и Саркози, који долази из једне десничарске
идеологије, говори о таксама на капитал.
Дошло је до ноката: не можемо ми да се дивимо остварењима и зарадама у
појединим занимањима, а да друга занимања, која држе човечанство, који
му дају културни и цивилизацијски допринос, буду маргинализована",
наводи Ђукић.
|