АРХИВА
| АРХИВА ТЕКУЋА ГОДИНА
|
04.10.2016.
ДЕМОГРАФСКИ ГУБИЦИ: УЗРОЦИ И ПОСЛЕДИЦЕ
ИРЕНА ПЕЈИЋ * 04.10.2016.
фото: Саша Чолић / Камерадес
Источна Европа је суочена са највећим падом популације у историји. Одговорност за овај проблем политичари пребацују на жене и младе, најчешће их оптужујући за лењост и себичност због које не проширују своје породице. Међутим, пад наталитета је само део проблема који је узрокован нестанком материјалне сигурности као и друштвене бриге за здравље и развој људи.
Источна Европа трпи највеће демографске губитке у модерној историји у којој је према проценама УН од 1990. године број становника умањен за око 18 милиона, што је еквивалентно величини Холандије.
Није случајно да се демографски губици у последњих двадесет година највише осећају управо у овом региону. Историјско-политички контекст источне Европе је специфичан због убрзаног (и насилног) процеса трансформације из некадашњих социјалистичких у капиталистички систем, који је у већини земаља кулминирао током деведесетих година. У Србији су се у том периоду грађанке и грађани суочавали са бројним проблемима који нарушавају, па и угрожавају животни стандард најширег слоја становништва, што је директно довело и до смањења броја популације. Поред великог броја људских жртава, ратови на југословенском подручију праћени неизвесним политичким и економским приликама су многе људе навели на расељавање ван региона.
Данас су разлози за одлазак из земље и свесно одустајање жена од рађања мање драматични у том смислу, али и даље представљају озбиљан друштвени проблем узрокован деценијама спровођеном неолибералном државном политиком. Тако, различити институционални процеси, нове законске мере и уредбе које доводе до урушавања јавног сектора и општег осиромашења квалитета живота у Србији младе људе приморава да одлазе трбухом за крухом. Овај тренд је довео до тога да је само у 2011. години из земље отишло 562.000 људи, од тога 61.000 високообразованих. Поређења ради, двадесет година раније је из земље отишло свега 2% становништва док данас тај проценат износи 15%.
На основу пројекција демографског кретања за Републику Србију, рађеног на основу пописа становништва из 2011. године, постоји тренд константног процеса демографског пада и старења који доводи до прогноза да ће до 2041. године удео становништва од 15 до 34 године опасти са 14% на 11,7% а да ће удео становништва од 65 и више година порасти са тренутних 17,3% на 25,2%.
Сакривање иза државне статистике
Стопа незапослености радно способног становништва од 19% представља горући проблем друштва у Србији. Наравно, када узмемо у обзир да званична државна статистика у "запослене" рачуна све људе који су током месеца били пријављени макар један радни дан постаје јасно да овај проценат не укључује велики број оних који раде тек повремено и чија су примања исто тако минимална и нередовна. Немогућност остварења радних права узрокована падом производње током процеса деиндустријализације и бројних приватизација и каснијом забраном запошљавања у јавном сектору велики број грађана оставља без сталне зараде а тиме и без сигурности.
Према последњим подацима, број младих у Србији који су незапослени износи 200.000, односно 36% од укупног броја незапослених што Србију позиционира на врх листе европских земаља. Влада Републике Србије је донела неколико уредби за наводно побољшање положаја младих на тржишту рада како би се смањила њихова незапосленост, кроз махом неплаћене студентске праксе, потплаћене студентске послове и бескрајна волонтирања. Тврдње да је незапосленост младих смањена су упитне, јер проблем маскирају нестандардизована ангажовања младих кроз омладинске задруге и лизинг агенције, волонтирања и мало плаћена стажирања, али и одлазак младих из земље.
Поред великог броја незапослених, они и који имају некакво запослење се боре да на тим радним местима остану упрскос лошим условима рада, ниским зарадама и скоро непостојећим радничким правима. То директно утиче на њихов материјални положај који је код највећег дела становништва изузетно угрожен: у 2014. години је стопа ризика од сиромаштва износила 43,2%. Ситуација је заправо много гора јер треба имати у виду да је Европска мрежа против сиромаштва проценила да су, примера ради, ван ризика од сиромаштва све четворочлане породице са више од 30.618 динара прихода месечно док је у истом тренутку просечна потрошачка корпа износила 67.195 динара месечно. То значи да је 43,2% становништва имало мање од половине новца потребних за просечну потрошачку корпу која поред хране обухвата и плаћање комуналија, превоза, телекомуникација и прорачун за намештај и улагања у стамбени простор.
Парадокс ефикасности јавног здравства
Немогућност доласка до запослења и остваривање дохотка није једини разлог за смањење броја становника. Недостатак низа јавних сервиса који омогућавају задовољење основних животних потреба је још један од битних разлога одласка младих, али и пада наталитета.
У последњих двадесет година се активно ради на системском урушавању јавног сектора у Србији и повлачењу социјалне државе. Неолиберална политика коју је заговарала свака демократска влада од Петог октобра подразумева сада већ агресивно спровођење политике реструктурирања јавног сектора коју заоштрава даља интеграција Србије у ЕУ. Овај процес обухвата низ одредби и мера којима се смањује "неефикасност" јавног сектора и решава проблем "нестручних" и "лењих" кадрова а уз то уједно и отвара простор за уплив и акумулацију приватног, најчешће крупног, капитала. Тако су буџетска давања за јавни сектор све мања иако се реалне потребе становништва, посебно у време економске кризе, повећавају. Комодификација услуга јавног сектора се све оштрије спроводи; све услуге које су некада имале социјални карактер и које су биле у служби целог друштва се сада сматрају неефикасним ако не доносе економску добит.
На тај начин је здравствена заштита постала не само мање доступна већ све више и ствар луксуза па велики број грађана и грађанки није у могућности да се лечи. Квалитет лечења прогресивно опада већ неколико деценија. Политика реструктурирања јавног здравства се свела на буџетске резове и отпуштања медицинског особља. Онима који су задржали посао су наметнуте квоте које морају да испоштују јер је број особља драстично смањен а број пацијената се, великим делом и због лошег животног стандарда, константно повећава. Реформе у здравству су довеле и до стандардизације здравствених услуга како би биле конкурентније на тржишту, што је даље утицало и на поскупљење појединачних прегледа и лекова, а није реткост и да не постоји основна медицинска опрема у домовима здравља и болницама. Тако је политика повећања ефикасности јавног здравства, парадоксално, довела до опште неефикасности где су листе чекања предугачке, прегледи непотпуни и прекратки а пацијенти све бројнији.
Када говоримо о односу кретања становништва и проблема јавног здравства, од посебног значаја је питање репродуктивног живота жена и њихових права. Поред тога што се превенција здравља пропагира као императив уопштено, а посебно када је реч о репродуктивном здрављу жена, стање у пракси је супротно овом наративу. Ово посебно упућује на родну перспективу капиталистичког инсистирања на расту наталитета. Капитализам настоји да утиче на прокреацију покушавајући да је регулише на начин где се константно наглашава потреба повећања наталитета нормализацијом патријархата у коме се као главна улога жена препознаје улога мајке. Овакав, патријархални и мизигони наратив представља окосницу десничарске неолибералне политике у којој се мајчинство посматра као природни и урођени инстинкт жена којима се негира њихово право да бирају да ли желе, не желе, могу или не могу да имају децу. Рађање се поставља као апсолутни императив у циљу очувања система и нације (по рачуници више деце -- више радника) док је (углавном) женски рад с децом и у кући невидљив и непризнат.
Социјална давања за труднице и породиље се смањују па су сада упола мања. Тиме су посебно оштећене породице нижег социјалног статуса и једнородитељске породице чији су носиоци најчешће управо жене. Такође, државни вртићи су све недоступнији, јер је комодификација довела до повећања цена боравка, док истовремено постоји велика несразмера у броју деце и капацитета државних вртића. Све то доводи до смањења наталитета јер, и поред начелне десне политике сузбијања беле куге држава ни на један законски и регулаторни начин није у служби грађана и грађанки по овом конкретном питању.
Реформа школства у служби одлива мозгова
Сви параметри који говоре о квалитету до сада спроведене реформе школства указују на то да она ни у ком смислу није довела до побољшања образовног система, осим што је довела до траженог и жељеног кванитативног циља -- до смањења броја запослених у просвети, што је опет директно негативно утицало на квалитет основног и средњег образовања. Високо образовање је остало претежно недоступно нижим слојевима како због високих школарина, тако и због урушавања система материјалне подршке студентима који долазе из мањих градова у универзитетске центре да студирају. Високе цене становања, посебно ако имамо у виду мањак места у студентским домовима чије цене свакако расту, затим високе школарине, цене превоза и хране често обесхрабрују велики број свршених средњошколаца да упишу факултете и наставе образовање. То нас доводи до тога да млади људи са средњим образовањем имају махом слабије шансе да раде пристојно плаћене послове, или послове уопште.
Они који ипак успеју да заврше факултете, суочени са описаном ситуацијом, све чешће одлазе у иностранство на рад. Будући да јавно високо образовање у Србији у одређеним образовним гранама и даље може понудити веома високе образовне стандарде, посебно на техничким и медицинским факултетима, онима који заврше те факултете ово пружа могућност запослења у струци негде у иностранству. Према подацима Светског економског форума Србија се налази на 141. месту, од 144 државе, по капацитету да задржи младе људе. Управо због лоших услова живота у Србији све већи број младих људи, више и мање образованих, настоји да се одсели у иностранство, најчешће у капиталистичке центре. Иако високо образовани млади људи одлазе у нади да ће у иностранству радити добро плаћен посао за који су се школовали -- што један део њих и успе, највећи број младих одлази у потрагу за било каквим послом. Ако у обзир узмемо поменуту велику незапосленост и смањене шансе за остварење основних потреба, не чуди чињеница да све већи број младих одлази из земље.
Стога, проблем општег смањења популације треба посматрати као последицу неолибералне политике урушавања јавног сектора и социјалне државе, узимајући у обзир све горе наведене параметре. Немогућност остварења прихода, општа беспарица и сиромаштво уз узак простор за задовољење основних потреба људи да се лече, школују, образују, путују и посећују културна дешавања доводи до све већег одласка становника различитих доби, а посебно младих. Док се они који остају тешко одлучују за рађање деце, иако је притисак патријархалног друштва велики.
У таквом окружењу је не само неодговорно него и опасно промовисати повећање наталитета без претходно обновљених јавних институција које ће бити у служби целокупног друштва, као и пре покретања привреде која би упослила највећи део популације уз задовољавајуће радне услове и плате довољне за живот и лични развој. Уместо тога, држава промовише становништво као јефтину радну снагу која је спремна да ради и до 12 сати дневно и тиме привлачи страни капитал од чега профитира мали број људи. Оно на шта држава остаје глува јесте потреба људи за елементарно достојанственим животом у ком можда вреди и рађати децу.
|