АРХИВА
| АРХИВА ТЕКУЋА ГОДИНА
|
17.01.2020.
ОТКАЗ НАКОН БОЛЕСТИ
НЕДЕЉНЕ НОВИНЕ КРАГУЈЕВАЧКЕ 17.01.2020. ЕЛИЗАБЕТА ЈОВАНОВИЋ
Шта се деси кад се радница тешко разболи, а послодавац је у све добро упућен и када види да је болест напредовала уручи јој отказ под изговором да није због болести, него зато што се није уклопила у систем рада и окружење
Четрдесетшестогодишња Крагујевчанка Анђелка Тодоровић је, нажалост, само је једна од особа оболелих од карцинома која се среће са великим неправдама у тренутку када бије своју највећу битку - за живот. С једне стране треба победити болест, јер за то је више разлога, остати хладне главе и чистог разума да се све то преброди, а са друге стране изборити се са бригама због егзистенције, која измиче након сазнања и потврде да има карцином дојке, које подразумева дуготрајно лечење и још дужи опоравак.
Овој банкарској чиновници, иначе самохраној мајци једног петнаестогодишњака, уручен је отказ за време боловања пред крај прошле године. Инсистирало се да га прекине по сваку цену иако прима хемиотерапију, да би претпостављени могли да јој уруче решење о отказу, како се касније испоставило.
А она је, у том тренутку, имала
стамбени кредит, једино примање у кући, малолетно дете... Предстоји јој
уз све то и скупо лечење и неизвестан исход. Да иронија буде већа, можда
неће имати ни право на новчану надокнаду у случају губитка посла на
Националној служби запошљавања, јер је пре пола године споразумно
раскинула радни однос са претходним послодавцем да би прешла да ради у
овој банци, надајући се бољим условима. Да може да се врати време уназад Анђелка то сигрно не би урадила. И то се зове правда и брига за тешко оболелог, крајње немоћног човека који не може у таквом стању да пронађе нови посао.
Хуманост пала на испиту
Анђелка започиње овако своју причу:
- Била сам до јуна месеца прошле године радник "Еуробанке". Радник сам у тој банци била 20 година. Указала ми се прилика да пређем у "Адико" банку где ми је представљено да су услови бољи. Добила сам уговор за стални радни однос са шест месеци пробног рада, тачније до 31. децембра 2019. године. То не бих урадила да сам знала да ћу овако тешко да се разболим. По доласку у нову банку видела сам да нисам симпатична директорки филијале, али шта ћеш, ту си где си - ћути и ради.
Другог децембра сазнајем да имам рак дојке и одлазим на боловање како бих спремила све резултате за комисију. Директорка ме сваки пут када је позовем да је обавестим докле ћу бити на боловању обавештава да нема ко да ради и да не може да нађе замену. Прекидам боловање и долазим на посао, верујући да сам им потребна. Истог дана (16. децембра) добијам резултате биопсије која потврђује рак дојке и обавештавам је. Директорка ми наредног дана уручује отказ, оставља ме без егзистенције јер овако болесна не могу да нађем други посао, са изговором да то нема везе са мојом болешћу и "ко зна од када ја то вучем".
Уједно сам и самохрани родитељ петнаестогодишњег дечака. По мишљењу директорке филијале у Крагујевцу ја се нисам уклопила и моје знање за посао није адекватно. У "Еуробанци" сам радила на свим позицијама у филијали, па сами закључите да ли је то могуће, јада се Анђелка Тодоровић намештајући перику, на коју се још увек није навикла, јер јој је због терапије опала коса и наставља с причом:
- Одлазим на НСЗ и тамо ми кажу да највероватније нећу имати право на надокнаду са биро-а јер сам први уговор раскинула споразумно (чекам решење). Ја сам прочитала закон и то у њему не пише, исправите ме ако грешим, каже Анђела која не може да тражи други посао јер је почела са хемотетапијама.
- Какви смо то људи постали и какав је овај наш закон? Знам да има много случајева као што је мој и молим вас, ако је то могуће, да подигнете свест људима који доносе законе да треба да се нешто промени у вези са женама болесним од рака дојке, јер нико од нас не жели да буде болестан, закључује наша саговорница.
Анђелка тврди да пре тога 15 година није била код лекара, такорећи празан јој је здравствени картон. Антибиотике није пила још од порођаја, нити је имала других тегоба, све до недавно. Зар човек нема права да се разболи, пита се главна јунакиња ове приче.
Каже да није могла да поверује да је директорка ни једном за све време није питала како јој је, него ју је интересовало једино када ће почети да ради, па ни после отказа није је удостојила ни једног позвала да као човек пита како подноси терапију и ову ситуацију угрожене егзистенције, као да је било једино важно скинути је што пре са платног списка.
Приликом уручења отказа Анђелка је директорку директно питала: "Знате ли да ме сада остављате без егзистенције. И не само мене, него и моје дете", нашта јој је хладно одговорила: "То сте, Анђелка, могли да предпоставите и на то сте морали да рачунате".
- У целој овој ситуацији људи се понашају без трунке људскости у себи. Они ме, самохрану, болесну мајку остављају без средстава за живот. А треба да се лечим, не смем да се секирам око било чега, а како не сикирати се, пита се наша саговорница.
Сва та накнадна прича и карактеристике које су јој написали у "Адико" банци и које се своде ма то да се није уклопила у њихов систем рада и окружење, су, по мишљењу Анђелке, смишљене да би се некако опрали за овакав поступак.
Заштићене само труднице и породиље
- Ако нисам одговарала као радник, што ми одмах нису уручили отказ након месец-два дана, него су чекали до сада? У том случају мој живот би сада имао други ток, каже Анђелка.
По њеним наводима директорка је од почетка болести била информисана од чега болује и нашта се сумња. Када је стигао налаз од биопсије који потврђује рак дојке, ту вест јој је одмах саопштила, и практично ту запечатила судбину. Тешко је поверовати да је то била пука случајност да јој већ сутрадан директорка уручује отказ под изговором да то нема никакве везе с њеном здравственом ситуацијом.
Анђелка је ишла и у Инспекцију рада да се распита за своја права. Занимало ју је ако је на боловању да ли може добити отказ и тамо сазнала да су практично само заштићене труднице, породиље и жене које су на боловању због неге детета и да она нема никаква права.
Овако обесправљена Анђелка је желела само да јавно исприча своју причу, знајући да то неће променити ништа у њеном случају, али бар да се зна какво смо ми заправо друштво и на ком нивоу су нам свест, хуманост и људскост. Тврди да то није урадила само због себе, колико због других који се већ налазе или ће се наћи данас-сутра у сличној животној ситуацији. Можда ће неко, ко о овом одлучује, ускоро ставити прст на чело и квалитетније заштитити људе оболеле од тешких, не само малигних болести.
За сада Анђелка има у овим тешким тренуцима само породицу која је уз њу, оца и сестру који јој купују лекове за подизање имунитета и оне којих нема на позитивној листи, и сина средњошколца који је бодри да се не преда.
|