АРХИВА
| АРХИВА ТЕКУЋА ГОДИНА
|
26.02.2020.
ДА ЛИ ЈЕ МОГУЋ СОЦИЈАЛНИ ДИЈАЛОГ С "КАДИЈОМ"
Датум: 26. фебруара 2020 Категорија: Вести УГС
Да ли и зашто и даље опада синдикално организовање у Србији? Колико су синдикати одговорни за растућу прекаризацију рада и живота? Могу ли синдикати да озбиљније сарађују и тако оснаже своју друштвену и политичку позицију? Зашто социјални дијалог слабо функционише на свим нивоима, од предузећа до националног нивоа? Да ли синдикати у недостатку савезника међу партијама треба да се реполитизују и изађу на изборе?
На ова и друга слична питања за портал Уједињених гранских синдиката "Независност" одговарају председници пет највећих синдикалних централа у Србији.
Ово је трећи наставак разговора са Љубисавом Орбовићем (Савез самосталних синдиката Србије), Зораном Стојиљковићем (Уједињени грански синдикати "Независност"), Ранком Савић (Асоцијација слободних и независних синдиката), Ивицом Цветановићем (Конфедерација слободних синдиката) и Жељком Веселиновићем (Удружени синдикати "Слога").
Како бисте описали културу социјалног дијалога и да ли она постоји у Србији данас?
Љубисав Орбовић:
Често кажем да је социјални дијалог за синдикате слатки отров. Слатко зато што преговарате, свеједно да ли у предузећу, на нивоу гране или Републике, уважени сте као преговарач а често на крају ништа не решавате. По принципу, може али не мора. То је отупило оштрицу синдикалне борбе. Код нас се ту појављује и додатна отежавајућа околност. Наиме, дешава се да се у преговорима постигне договор, чак задивљујући, али се касније то што је договорено не реализује и не поштује. То у Србији постаје озбиљан проблем и то на свим нивоима, од предузећа до Социјално-економског савета. Једна од таквих иницијатива је била у вези са казненим поенима приликом пензионисања, односно неиспуњености оба услова за пензију, о којој смо два пута постизали сагласност на Социјално-економском савету, где седе представници Владе, послодаваца и синдиката. Међутим, ни данас од тога нема ништа тако да и даље човек који је радио 40 година, дакле пун радни стаж, ако нема и 65 година живота практично буде кажњен тако што му се пензија значајно умањује.
Зоран Стојиљковић:
Култура дијалога не постоји ни у друштву а онда ни у социјалној сфери. Та култура би значила да сте толерантни, да уважавате снагу аргумената а не аргумент снаге, силе и моћи. У таквој аргументативној расправи треба омогућити некакав консензус јер, рецимо, некаква превелика очекивања од Социјално-економског савета само су последица неразумевања његове природе. Тамо важи само оно око чега сте постигли сагласност. Ако сте слабији партнер а нема културе дијалога онда се друге стране, посебно власт која је и највећи послодавац, понашају као кадија који и тужи и пресуђује. Синдикат може само да јасно каже да се не слаже са неким решењем а да то решење вољом владе и парламентарне већине ипак буде усвојено. При томе, већина закона и не дође на Социјално-економски савет па тако синдикати и немају могућност да јавности и парламенту саопште своју аргументацију и позицију.
Ранка Савић:
Та култура је изузетно лоша мада ту немам неке претеране замерке, јер имамо један државни систем који вам намеће некултуру дијалога. Та некултура долази из самих врхова власти и из парламента и коју просечан грађанин несвесно прихвата. У Асоцијацији се трудимо да едукујемо наше синдикалне активисте о томе како се јавно наступа, како се преговара и томе слично. За некултуру социјалног дијалога су криве све стране, али сигурно највише страна која има власт и моћ, а то је држава. Кад имате такву моћ онда ударите руком о сто и кажете - доста. Синдикалним партнерима замерам што пристају на такав однос.
Ивица Цветановић:
Веома често се дешава да се социјални дијалог своди на форму и да се доносе одлуке које нису у интересу синдиката и њиховог чланства јер нема разумевања друге стране, било да је реч о држави или послодавцима. Дакле та култура је на веома ниском нивоу. Али то нефункционисање социјалног дијалога је повезано са општом атмосфером у целом друштву, рецимо са нефункционисањем парламента који се понаша као да је агенција Владе, итд.
Жељко Веселиновић:
Лично као председник синдиката који је некако увек на другој страни немам никакво позитивно искуство ни са једном владом у протеклих 12 година колико Слога постоји. С тим што је актуелна Влада потпуно аутистична, јер не жели да разговара или да било како комуницира са синдикатима. За осам година ове власти имали смо само неколико састанака у неким министарствима, али редовно са нижим чиновницима, и никада нисмо добили одговор на неки наш допис. То доказује да власт обесмишљава било какав социјални дијалог. А када страни послодавци добију такво зелено светло од представника наше државе онда нема говора о успостављању дијалога ни у предузећу. Наравно, постоје и добри примери са фирмама које долазе из Америке, Немачке, Шведске, Норвешке... Али то је веома мали број фирми, јер овде доминирају турске и кинеске фирме у којима је немогуће формирати синдикате како би се уопште могло и размишљати о неком социјалном дијалогу.
Зашто Социјално-економски савет Србије ни после деценије и по постојања није постао инструмент креирања економске и социјалне политике, радног и социјалног законодавства, регулисања конфликта и усмеравања развоја?
Љубисав Орбовић:
Са сваком променом Владе мењају се и њени представници у Социјално-економском савету, а њихово понашање зависи од много фактора, рецимо, од поимања социјалног дијалога, преговарачког искуства и сличног. Често се ти нови људи понашају као да су главни и треба пуно времена да схвате да су у Савету сви равноправни партнери. Осим тога, на понашање представника државе утичу и неки други невидљиви фактори, лобирања разних интересних група и институција, попут НАЛЕД-а и сличних организација. Таква пракса није у вези само са Социјално-економским саветом већ се шири и на друге механизме одлучивања, па се, на пример, јавне расправе о неком закону све чешће своде на пуку формалност. Тако се догодило да смо у серији јавних дебата о једном закону сви синдикати били на истој страни. Онда су на један такав скуп дошли представници једне послодавачке асоцијације са својим ставовима који су на крају прихваћени а сви наши одбачени. Поставља се питање где су ту интереси грађана и запослених? То нису срећна решења.
Зоран Стојиљковић:
Зато што се социјални дијалог и позиција Социјално-економског савета различито интерпретира и доживљава. Пре свега, он је репрезентативна и важна полуга. За Унију послодаваца Савет јесте неки простор који они уважавају јер се мање питају од Савета страних инвеститора. Проблем Социјално-економског савета је што у њему не седе сви они који битно одлучују, а онда не одлучује се ни о свему ономе што је важно, више је то неки споредни колосек. Јер, за власт је социјални дијалог као нужно губљење времена или нужно зло. С обзиром да је то европски институт у вези са Европском социјалном повељом као стуб социјалних права не може се потпуно занемарити али се може гурнути у запећак. Најбољи доказ тога је што Независност од 2003. године нуди социјални пакт или друштвени уговор за који странке показују некакав интерес само док су у опозицији али не и када дођу на власт. Тај уговор подразумева да се влада обавеже око маркоекономских величина, као што су стопа раста, кретање инфлације, удео јавних инвестиција, а онда да се са послодавцима и синдикатима договара о расту зарада, просечним и минималним зарадама и пензијама. Такав уговор је нека врста лампице која сигнализира уколико немате више горива или возите у супротном смеру.
Ранка Савић:
Када нешто не функционише толико дуго ваљда су потребне неке промене. Разумем када се залажете за нешто лично али то не сме бити на штету општег. Ту кривим и Самостални синдикат и Независност јер треба да траже да се у том неуспешном механизму социјалног дијалога нешто мења. Те промене подразумевају нормативно уређење а за почетак треба захтевати да се донесе закон о синдикатима, за шта се Асоцијација јако дуго залаже. Тај закон треба заједно да напишемо ми синдикати и понудимо држави, јер се он највише тиче наше унутрашње организације и деловања. Влада ту нема шта да тражи. Међутим, то значи губитак привилегија, од финансијских до организационих и других. Зато када причамо о томе да ли се осећам лично одговорном кажем да, али неупоредиво мање од оних који седе у Социјално-економском савету. Савет није оно што је требало да постане јер нема снагу, а ње нема јер неће ништа да мењају. Рецимо, један од мојих предлога је да се спусти цензус за утврђивање репрезентативности јер ни неспорно највећи међу нама Савез самосталих синдиката данас нема 220.000 чланова колико тврде. Ни Независност нема законом прописану репрезентативност. Али ту није крај приче, јер ни друга страна - Унија послодаваца није репрезентативна послодавачка организација. При томе знам колико је тешко преговарати у Савету. Узмимо за пример иницијативу синдиката за забрану рада недељом. Све је ишло својим током, већ смо се и понадали да нешто може да се уради, ако не забрана онда да се избормо за неко флексибилно решење. Али, пред камере је изашао председник Вучић и на ту тему ставио тачку рекавши да је он против забране рада недељом. Живимо у ауторитативној држави у којој је реч једног човека све, али ми са тим не треба да се помиримо. Зато и када је он ставио тачку ми морамо да наставимо да се боримо.
Ивица Цветановић:
Од оснивања 2005. састав Социјално-економског савета се није мењао. У почетку је била пракса да Савет расправља о неком нацрту закона али последњих 10-ак година он је постао икебана. Чак је Закон раду донесен без сагласности Савета. Ништа мање илустративан је потез председника Републике када је јавно саопштио нови износ минималне цене рада пре него што је о томе расправљао Савет у чијој је то ингеренцији. О култури социјалног дијалога говори и пракса министра рада да не одговара на дописе синдикати. Ускоро треба да се мења и Закон о социјално-економском савету а нисам сигуран да ће у његовом креирању учествовати сви синдикати што може значити да се ништа суштински неће променити. Наредне године треба да се донесе нови Закон о раду због чега нисмо срећни јер не очекујемо боља решења. Све то показује какву културу социјалног дијалога имамо данас у Србији.
Жељко Веселиновић:
Мислим да је тај трипартитни дијалог успостављен само формално због правила која налаже Европска унија, али да никада није стварно заживео. Власт је формирала Социјално-економски савет и то тако што сваког члана тог тела плаћа држава, а поред тога синдикати који су у Савету добију приде и такође плаћена места у управним и надзорним одборима. Када те као супарника у дијалогу плаћа држава онда немаш могућност да некада предузмеш неки радикалнији корак који би могао да донесе бољитак радницима. Тим синдикалним представницима који седе у тим одборима и за то су плаћени ни лично не одговара да се било шта мења. Ни Унија послодаваца нема репрезентативност па ни та послодавачка страна у дијалогу нема капацитет. Због тога се обесмислила и институција Социјално-економског савета. Мислим да је управо то највећи камен спотицања за сарадњу јер тамо седе представници репрезентативних синдиката који ту репрезентативност нису доказивали пуних 15 година, а има и синдиката који би једва чекали да уђу на њихова места. Тако да и када би Самостални синдикат и Независност напустили Савет, власт би врло брзо нашла партнере у синдикатима који једва чекају да тамо уђу. Наш синдикат за то није заинтересован али бих предложио да применимо хрватски модел - укинути све државне надокнаде представницима синдиката. Уосталом, синдикати у Србији ни по својим статутима не смеју да се финансирају из државних извора, већ искључиво од чланарине и донација. Дакле, када је то урађено у Хрватској два њихова репрезентативна синдиката више нису желела да деле одговорност јер нису за то плаћени, већ су позвали све синдикате да учествују у социјалном дијалогу. Мислим да је то добар рецепт и за Србију.
С.Раковић
|