АРХИВА
| АРХИВА ТЕКУЋА ГОДИНА
|
28.02.2020.
ТРЕБА ЛИ СИНДИКАТИ ДА ИЗАЂУ НА ПОЛИТИЧКЕ ИЗБОРЕ
Датум: 28. фебруара 2020 Категорија: Вести УГС
Да ли и зашто и даље опада синдикално организовање у Србији? Колико су синдикати одговорни за растућу прекаризацију рада и живота? Могу ли синдикати да озбиљније сарађују и тако оснаже своју друштвену и политичку позицију? Зашто социјални дијалог слабо функционише на свим нивоима, од предузећа до националног нивоа? Да ли синдикати у недостатку савезника међу партијама треба да се реполитизују и изађу на изборе?
На ова и друга слична питања за портал Уједињених гранских синдиката "Независност" одговарају председници пет највећих синдикалних централа у Србији.
Ово је пети, последњи део разговора са Љубисавом Орбовићем (Савез самосталних синдиката Србије), Зораном Стојиљковићем (Уједињени грански синдикати "Независност"), Ранком Савић (Асоцијација слободних и независних синдиката), Ивицом Цветановићем (Конфедерација слободних синдиката) и Жељком Веселиновићем (Удружени синдикати "Слога").
Шта мислите о предлозима да се синдикати реполитизују и уђу у борбу за власт како би успешније заступали и штитили радничка права?
Љубисав Орбовић:
Таквих покушаја је било раније, када су синдикални представници постајали и посланици, али нису направили ама баш никакву корист за синдикат. Ти појединци када су ушли у политику, иако су пре тога били добри синдикалци, мењали су своје ставове. Имамо нека искуства из периода социјализма када је синдикат био део власти и када се, треба рећи истину, живело далеко боље него данас. Али, велики је то ризик за синдикат. Питање је да ли синдикати треба да на изборе изађу сами тако што ће прво направити политичку партију, а затим и да ли синдикати појединачно или заједно? Мислим да би поједини синдикати могли да направимо такву коалицију. Поред тога, нови избори су веома близу па је такав покушај данас неизводљив. Потребно је време да се донесу одговарајуће одлуке а о тако крупној ствари не могу да одлучују појединци или ужи органи. Постоји једна анегдота о томе како је после другог светског рата Тито рекао да треба основати синдикат. Његови најближи сарадници су питали - зашто синдикат када су радници на власти? Тито је одговорио - па да чува раднике од вас.
Зоран Стојиљковић:
У Независности стално анализирамо моделе позиције синдиката у политици са становишта запослених. Грађани најлакше налазе оправдање за то да се синдикати баве политком јер им је јасно да ће се у супротном политика бавити њима. У том смислу политика је и преговарање и лобирање и учешће у институцијама социјалног дијалога. Да то функционише добро апсолутно не бисмо размишљали о некој активној позицији на изборима, али пошто не функционише и немате поузданог партнера онда се размишља о томе да синдикати коалиционо подрже неку странку или да изађу самостално на изборе. То је према истраживању мањинско опредељење али јесте разлог за озбиљно размишљање. Мој претходник на месту председника Независности Бранислав Чанак креирао је једну врло интересантну и емпиријски тачну реченицу да у политичком и друштвеном простору Србије далеко више утиче и најмања патуљаста странчица уласком у неку коалицију а онда тако и у власт, него што утичу синдикати, професионална удружења, медији. И то сазнање мало тера на размишљање о реполитизацији синдиката. У Србији нема синдиката, није то ни Независност, који је на позицији антикапитализма блиско левичарским покретима. Овде је доминантна позиција Европске конфедерације синдиката а то је социјално партнерство. То је социјално либерална позиција са које не можеш зауставити глобализацију али можеш утицати да буде социјално мекша и прихватљивија.
Ранка Савић:
Асоцијација никада није била против политичког ангажмана синдиката али када смо то радили били смо на мети оштрих осуда и притисака других синдиката. Тако сам и ја док сам била посланица имала доста проблема са колегама из тзв. репрезентативних синдиката. За учествовање синдиката на изборима постоји инстутуционални проблем јер би морали да формирамо некакав покрет. Велики сам заговорник активног учешћа синдиката на локалним изборима, посебно у градовима у којима имамо значајан број синдикално организованог радништва. Тамо би могли да формирамо групе грађана који би на изборима, уверена сам у то, добиле довољну подршку да уђу у локалне парламенте и управе.
Ивица Цветановић:
Сагласан сам. Конфедерација је имала један предлог да представници великих синдикалних централа треба да имају места у Скупштини Србије како би могли да предлажу и лобирају за неке јавне политике и решења која су у интересу запослених грађана. Ако нам онемогућавају да утичемо на креирање нацрта закона онда да у Скупштини лобирамо за своје амандмане. Само нефункционисање Социјално-економског савета указује да је синдикатима потребна та активнија политичка позиција. Ми смо у време припрема за доношење Закона о раду формирали Синдикални фронт, додуше без Самосталног синдиката и Независности који нису желели да учествују. Тај фронт је требало да прерасте у један социјално-економски покрет. Ствар је пропала јер су поједини синдикални представници који су били у Фронту, зна се то, колега Жељко Веселиновић из Слоге и колегиница Ранка Савић из Асоцијације, учествовали на изборима на страначким листама. Са колегиницом Савић као посланицом смо имали неку сарадњу али генерално се таквим појединачним политичким ангажманом синдикалаца не може урадити ништа посебно. Међутим, код нас је вишедеценијска мантра да синдикати не треба да се баве политиком као да оно што синдикати раде није политика. Сматрам да је то је потребно али је много разлога за питање како би у овом тренутку на то реаговали грађани. Када би данас формирали странку мислим да би нас разапели на крст.
Жељко Веселиновић:
Такву идеју смо ми у Удруженим синдикатима Слога заговарали од првог дана. Синдикати морају да буду активни у политичком животу на разне начине, посебно је важно да синдикални представници буду тамо где се доносе закони. Таквих примера је много у свету. Подсећам да је Лабуристичку странку у Енглеској формирао синдикат, у Немачкој од 650 чланова Бундестага 400 су чланови синдиката. У Америци је Трамп на крају своје кампање тражио подршку синдиката. Код нас се радило супротно таквој пракси и то намерно како би се онемогућио синдикални утицај. Зато је наш синдикат један од оснивача опозиционог политичког блока Савез за Србију, учествовали смо на изборима у Београду и Лучанима, а имамо договор у Савезу и за неке наредне изборе. Већ сам раније говорио да би било добро да у Савез уђу и неки други синдикати јер бисмо тако имали већу тежину. Мислим да би било добро када би синдикати могли да формирају једну радничку партију која би, уверен сам, постала важан и јак политички фактор без кога не би могла да се формира власт. Уосталом, наши највећи синдикати не могу да оспоре ту идеју јер су сви, директно или индиректно учествовали у политичком животу, па и на изборима.
Видите ли међу партијама на актуелној политичкој сцени потенцијалне савезнике синдиката?
Љубисав Орбовић:
Партије које данас немају капацитета и утицај да пређу цензус на изборима показују интерес за сарадњу са синдикатима, а искуство нас учи да је то тако све док не постану део власти. Са друге стране, као највећа и репрезентативна организација Савез самосталних синдиката има и право и обавезу да преговара са онима који су на власти, и ми то на један организован начин и радимо, са мање или више успеха. Међутим, на политичкој сцени не видимо савезнике. Узмимо само ту поделу на оне који су за бојкот и против бојкота. Лично никада нисам испуштао то своје активно бирачко право и увек сам излазио на изборе, а било је и раније позива на бојкот. Наравно, свако има легитимно право да о томе размишља својом главом.
Зоран Стојиљковић:
У мери у којој држава показује сервилан однос према капиталу синдикати су у прилично дефанзивној позицији, али треба стварати и користити могућности. Независност види своју позицију на пољу политике тако што ће покушати да контролише власти и да их учини одговорним, да партије истера из зона које им не припадају - од привреде до академске заједнице. Кад би још функционисао социјални дијалог то би било оно о чему бисмо једино размишљали. Са друге стране, ми јесмо представници цивилног друштва па је најприродније да са другим грађанским организацијама заједно размишљамо и о пољу политике. Кад питате грађане о кључним проблемима свако ће рећи да су то беда, незапосленост, ниске зараде, одлазак младих, корупција... О свему том постоји јединствена слаткоречивост свих странака али без икаквих гаранција да ће се када дођу на власт тиме озбиљно бавити. Класична фама о томе да су синдикати и социјалдемократске партије савезници или чак и браћа близанци и у свету је прошлост од 80-их година и искуства са странкама Шредера и Блера. Зато синдикати морају да се додатно аутономизују јер, на пример, оно што се у Србији данас формално зове левицом делом је у опозицији а делом у власти где служи за то да се каже да су социјално одговорни. То су данас СПС, Лајићева СДП и ПУПС. Зато синдикати морају да озбиљно анализирају ситуацију, указују својим члановима где је шта и ако нема друге размисле да се појаве на неким будућим изборима.
Ранка Савић:
Ја такву партију још нисам пронашла. По природи ствари то би требало да буде нека социјалдемократска странка каквих по називу има неколико али које се у практичној политици тако не понашају. Њихови програми садрже циљеве и вредности социјалдемократије али то у пракси ништа не значи.
Ивица Цветановић:
То је такође велики проблем за синдикате. Идеја социјалне правде је некако уписана у програме мање више свих партија, без обзира да ли су леве или десне. Доста је међу њима оних који народски речено дају жмигавац лево али скрећу десно. Тако је, на пример, међу демократама било више десничара него међу радикалима. Занимљво је и то да ниједна странка нема органе надлежне за сарадњу са невладиним сектором па и синдикатима. У таквим околностима, формирањем једног заједничког синдикалног фронта синдикати би добили на тежини па би и на другој страни имали боље савезнике. Али у томе би требало да учествују све синдикалне централе. Ипак, морам да кажем да Конфедерација слободних синдиката има већ дуго солидну сарадњу са Социјалдемократском партијом Расима Љајића која је почела још док је он био министар рада. За разлику од тога данас имамо стварно пуно проблема са Министарством рада. После наредних избора министар у том ресору би требало да буде неко са искуством у области рада, социјалне заштите и запошљавања, и да буде флексибилнији у дијалогу са синдикатима, а не да одбија такву комуникацију.
Жељко Веселиновић:
Реално синдикати немају такве савезнике на политичкој сцени зато што све партије по правилу раднике и социјалну политику програмски стављају у први план али само декларативно. Прво, зато што се партије не разумеју у то, а друго, зато што политичари нису у некој непосредној комуникацији са народом да би знали како обични грађани живе. Уосталом, сви они гласају за антирадничке законе. Довољно је указати на лицемерје СПС-а који у кампањама истиче раднике и неку црвену боју, а када уђу у власт први гласају за смањење плата или пензија.
С.Раковић
|