АРХИВА
| АРХИВА ТЕКУЋА ГОДИНА
|
29.05.2020.
ЗАШТО ИЗОЛАЦИЈА И РАД ОД КУЋЕ МОГУ ИМАТИ ДОБРЕ СТРАНЕ ЗА ПРОДУКТИВНОСТ У ПОСЛУ?
29. мај/свибањ, 2020. Предраг Звијерац
Најновија психолошка литература сугерира да стална пословна комуникација може смањити "колективну интелигенцију", односно способност заједничког рјешавања проблема.
Без обзира говори ли се о раду од куће, којем многи прибјегавају током тренутне пандемије COVID-19 или у уреду, стручњаци сматрају да је добро разговарати, али да је понекад најбоља краћа интеракција с другима.
Умјесто да непрекидно контактирамо с колегама преко апликација за размјену порука, савјетује се концентрирање групне комуникације на кратке, повремене разговоре, напримјер један дневни видеопозив, како би се побољшали тимско рјешавање проблема и креативност, наводи се у овој студији коју је водио Jesse Shore с Универзитета Бостон.
Размјена информација
Shore и његови колеге поставили су 51 скупину, од којих свака има 16 људи. Они су од скупина затражили да играју интернетску игрицу Whodunnit, посуђену од истраживачких и развојних тимова Министарства обране САД-а, у којем судионици проналазе и састављају трагове да би открили тко, гдје и када организира (измишљени) терористички напад. Судионици су могли једни с другима дијелити информације које су открили, али су истраживачи контролирали колико људи унутар скупине може видјети поруку од других.
Скупине које су биле боље повезане и размјењивале више информација у почетку су имале предност, међутим она се убрзо истопила кад су морали повезати све дијелове информација и тешко су се усуглашавале. И кад би постигле консензус, испоставило се да нису до краја истражиле друге могућности.
Мање повезане скупине су теже долазиле до информација и консензуса. Међутим, сваки члан екипе морао је градити властите теорије, што значи да се долазило до више различитих идеја прије него што је цијели тим заједно долазио до најбољег рјешења, пренио је ББЦ.
Истраживачи су закључили да је мало разговора корисно, али да свака особа не мора нужно знати све што други знају. Након тога су испитивали колико ритам комуникације може утјецати на рјешавање проблема. Судионици су имали могућност да стално примају информације од других или да ограниче на неколико информација или да не примају никакве информације од других играча у игри "путујући трговац", гдје играчи добију карту и морају пронаћи најбољи пут кроз 25 градова.
При томе су мјерили просјечни успјех групе и просјечни успјех најбољег играча неког тима. Тимови који су имали сталну интеракцију, имали су најбољи учинак као тим, али мањи учинак је имао и њихов најбољи играч. У тимовима који су имали мање комуникације било је више одличних рјешења, али најгори играч није имао приступ свим информацијама играча из скупине па је она имала лошији тимски резултат. Резултати Shore-овог истраживања надопуњују истраживање Anite Williams Woolley са Универзитета Carnegie Mellon.
Дозирање комуникације
Wооллеy је проучавала 260 софтверских радника, подијељених у пет група, који су имали задатак да осмисле нови медицински алгоритам за десет дана. Она је открила да су тимови који краће комуницирају бољи од тимова који су имали мање интензивне разговоре, а који су дуго трајали. Још једном, чини се да су повремене размјене информација и најбоље, заључак је овог истраживања.
Кратка, али интензивна комуникација, наводи се, такођер помаже у стварању осјећаја ентузијазма, који се може распршити ако се суочите с спорим и константним е-маиловима без непосредних повратних информација.
Синкронизирајући своју комуникацију у релативно кратким раздобљима, најбоље групе би могле напредовати, размјењивати идеје и координирати своје активности, потичући се међусобно у тим интеракцијама, а опет остављајући довољно времена за интензивну концентрацију.
С обзиром на ове резултате, могло би се покушати наћи и правило за оптималну разину комуникације, али точан омјер активне сурадње и самосталног рада готово овиси о задатку који је пред некоме као и о радној средини. Мора се оцијенити и динамика властитог тима, на примјер, је ли потребан један дневни видеопозив, треба ли ограничена комуникација бити ограничена на одређене фазе пројекта, је ли боље да се шаље један заокружени е-маил, а не да се шаље више е-маилова с једном реченицом.
Оно што је јасно, међутим, је да вјеројатно не требамо бити стално повезани. Било да радимо на даљину или у уреду, добро је разговарати, али понекад је наша интеракција с другима најбоља у кратким дозама, закључује ББЦ.
Предраг Звијерац Новинар и продуцент за друштвене мреже у дигиталној јединици Балканског сервиса Радија Слободна Европа. zvijeracp@rferl.org
|