АРХИВА
| АРХИВА ТЕКУЋА ГОДИНА
|
16.02.2021.
НОВА ДЕФИНИЦИЈА ДНА: НА ПУТУ КА НОВОМ ЗАКОНУ О РАДУ
МАШИНА/ ИСКРА КРСТИЋ * 16.02.2021.
Поштовање радних права у Србији је на врло ниском нивоу, показују бројна истраживања и медијски садржаји. Радници не налазе довољан ослонац за заштиту сопствених права ни у законодавству, ни у инспекцији рада. За крај текуће године најављено је доношење новог Закона о раду.
Радна права запослених у Србији су формално заштићена низом домаћих и међународних прописа, од Универзалне декларације о људским правима, Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима, Устава и закона Републике Србије. У пракси је све већем броју радника тешко да одбране своја права, а стандарди њихове заштите су у константном паду.
Домаћи стручњаци и представници синдиката често критикују тренд либерализације и флексибилизације радних односа који је нарочито узео маха у последњих петнаестак година, односно од 2005. године. Уз то, како у истраживању "Радна права су наша права" из 2018. године износе Брадаш и Секуловић, реформу радног законодавства не прати адекватно учешће јавности, анализа ефеката, "изостају анализе ефеката прописа и усклађености са правом ЕУ".
Истраживање "Радна права су наша права" из 2018. је показало да су раднице и радници у Србији скоро најнезадовољнији својим социоекономским положајем од свих запослених у Европи. Исте године спроведено истраживање "Суноврат радничких права и покушаји заштите - Прекаризација радника у првим деценијама 21. века" је показало да већина запослених сматра да се радна права крше и да "власт и држава штите интересе капиталиста". Лична искуства са кршењем радних права тада је пријавило 39% радника на одређено и 36% одсто радника ангажованих на неодређено време.
Запослени животаре престрашени од губитка посла, због чега кршења права најчешће и не пријављују. По тадашњој статистици, 81% испитаника би радило "било шта", и то "под било којим условима".
Саплитање инспекције рада
Стручњаци за радно право често наглашавају да је примена правилника и закона селективна и неефикасна, а да највећу одговорност за то сноси држава. Поред тога што је актуелно радно законодавство скројено неповољно по раднике, држава не располаже ни довољно ефикасним средствима ни капацитетима да утиче на послодавце који прекрше и такве законе, сматра Марио Рељановић.
Инспекција рада је озбиљно поткапацитирана, а њено деловање ограничено.
Примера ради, како се наводи у истраживању "Радна права су наша права" из 2019. године, Комитет за примену стандарда Међународне организације рада је расправљао о проблему законодавства које регулише инспекцијски надзор у Србији по основи пријаве за кршење конвенција МОР-а. Наиме, Закон о инспекцијском надзору из 2015. године донет је без јавне расправе и мишљења Социјално-економског савета, а садржао је и решења "која представљају директно кршење релевантних конвенција МОР, као што је одредба о обавези обавештавања надзираних субјеката три дана пре вршења инспекцијског надзора".
И такве могућности инспекције су додатно ограничене неефикасношћу прекршајних судова. Штавише, на неефикасност правосуђа јавно су указивали и из саме управе Инспектората. Тако је, рецимо, директор Инспектората рада, Стеван Ђуровић, у интервјуу за Инсајдер почетком 2019. године изјавио да, поред пропуста инспектората, одговорне за драматични раст броја повређених и погинулих на градилиштима треба тражити у Министарству грађевинарства, Министарству рада и Министарству правде. Ђуровић је упозорио на то да готово половина захтева за прекршајни поступак не буде процесуирано, илуструјући то примером из 2017. године када је 12% пријава одбијено као неосновано, а чак 35% застарело, што је оценио као немогуће.
Рецесија продубљује проблеме
Рецесија подстакнута пандемијом коронавируса донела је додатно урушавање радних и социоекономских права у Србији. Њене прве последице, оне настале током ванредног стања, анализирали су Сарита Брадаш, Марио Рељановић и Иван Секуловић у истраживању "Утицај епидемије цовид-19 на положај и права радница и радника у Србији" објављеном средином прошле године.
Аутори су констатовали да су готово све категорије радница и радника доживеле умањивање и кршење радних права за време ванредног стања, захваљујући, како кажу, недоречености правних норми и правним празнинама које садржи важећи Закон о раду.
У групе радница и радника који су се први нашли у ризику од кршења радних права спадају припаднице и припадници ромске популације, особе са инвалидитетом, жене, млади, вишкови радника, дугорочно незапослени, неформално и прекарно запослене особе, односно категорије које су и до пандемије биле најугроженије, као и радници "на првој линији" (укључујући оне који су били у радној обавези и оне у редовном режиму рада, попут радница у трговини).
У посебно тешком положају, пишу аутори истраживања, нашли су се прекарно запослени, односно ангажовани по различитим уговорима о привременим и повременим пословима, запослени на одређено, хонорарно, преко агенција, за које ни закон не предвиђа ефикасне механизме заштите од кршења права и отказа.
Аутори су издвојили пример жена запослених у здравству и социјалним службама, које се истовремено старају о деци, деци са инвалидитетом, старима и болеснима, а највише оних који су уз то биле ангажоване привремено или на одређено време, да илуструју положај рањивости у ком запослени не би могли да одбију ниједан налог надређених који подразумева кршење радних права.
Најугроженијом категоријом Брадаш, Рељановић и Секуловић сматрају раднике који су остали без посла на почетку ванредног стања, објашњавајући да они немају право на позивање инспекције рада или покретање радног спора, већ за своја права могу да се боре само путем покретања редовне парнице. Како се објашњава у истраживању, "то чини судску заштиту недовољно ефикасном". У таквој ситуацији најчешће су се налазили неформално и прекарно ангажовани, који су све заступљенији међу радно ангажованим лицима у Србији.
Како у уводу "Извештаја о стању радних права у Србији за 2020.", објављеном пре два месеца, наводи Иван Секуловић, Међународна конфедерација синдиката је и прошле године сврстала Србију међу земље у којима се систематично крше права радника, а стање радних права се додатно погоршало у односу на 2019. Фондација Центар за демократију констатовала је, између осталог, погоршања у институционалном оквиру и области безбедности и здравља на раду. У области радног права је, наглашава Секуловић, дошло је до "драстичног успоравања нормативних активности, узрокованог епидемијом ЦОВИД-19 и одржавањем парламентарних избора".
Секуловић скреће пажњу на то да је у 2020. додатно смањен број инспектора рада и спроведених и планираних надзора, те да је број повреда на раду порастао за чак 30% у односу на 2019. годину, а број инспекцијских надзора се - смањио. Протекле године је закључен само један нови колективни уговор у јавном сектору (десетак колективних уговора је, истини за вољу, допуњено).
Центар за демократију наглашава да током 2020. није утврђен ниједан од планираних предлога закона (Предлог закона о штрајку и Предлог закона о изменама и допунама Закона о социјално-економском савету), као и да чланови Социјално-економског савета нису постигли договор о висини минималне цене рада за наредну годину.
Вечита реформа радног законодавства
Сигнификантно је да ЕУ годинама од Србије захтева усаглашавање са правним тековинама Уније у смислу унапређења регулативе у области социјалне политике и запошљавања, оцењујући постојећи ЗОР као "само делимично" усклађен са легислативом Уније. У упадљивије примере кашњења у том аспекту спадало је одлагање доношења Акционог плана за Поглавље 19 и Програма достојанственог рада, на које је често скретана пажња јавности.
Национални програм достојанственог рада (НПДР) 2019-2022 усвојен је 2019. године. У овом документу се, поред осталог, апострофира да је инспекција рада поткапацитирана, недовољно обучена и недовољно оспособљена да би предузела превенцију несрећа на раду, што се нарочито одражава у ризичном грађевинском сектору (а о чему је Машина вишекратно писала). Такође се скреће пажња на то да ниједна инспекција, укључујући Инспекцију рада, нема јасна овлашћења да идентификује рад у сивој економији, а нарочито активности у пољопривреди у којима су ангажована деца. Стога се Међународна организација рада, партнер у изради НПДР, залаже за јачање капацитета за проверу безбедности на раду у грађевинском сектору и контроле рада на црно и дечјег рада.
Влада Србије је у јулу 2020. године Акциони план за Поглавље 19. У Акционом плану се констатује да је Закон о раду (са последњим изменама из 2014. године) "у значајној мери усаглашен са правним тековинама ЕУ". У већ поменутом "Извештају о стању радних права у Србији за 2020." се поздравља доношење Акционог плана, али и оцењује да план "садржи низ недостатака, попут паушалне оцене степена усаглашености домаћих прописа са правом ЕУ и материјалних грешака у плану усаглашавања прописа" те да је он донесен "без узимања у обзир бројних коментара на његове радне верзије које су министарству рада поднели синдикати и организације цивилног друштва".
За крај текуће године најављено је доношење новог Закона о раду. Неке од ранијих изјава званичника на ову тему садржале су обећања о изменама Закона у корист сигурности запослења и побољшања инструмената контроле безбедности и здравља на раду. Пре две године је, примера ради, најављено да ће инспектори добити овлашћења да у име послодаваца са радницима ангажованим на црно потпишу уговор о раду, те да са радницима ангажованим на одређено дуже него што закон предвиђа потпишу и уговор на неодређено.
У скорашњим изјавама министар Ђорђевић се изјаснио против увођења контрола "лажних" боловања, чије најаве су изазвале бројне негативне реакције. Министар је говорио и о доношењу новог Закона о осигурању у случају повреда на раду, по ком би послодавци били у обавези да осигурају раднике, а који би радницима омогућио да ефикасније туже послодавце у случају да им безбедност на раду буде нарушена. Уколико би нови закони заиста боље заштитили раднике, то би у домаћем законодавству означило позитивну промену вишегодишњег тренда.
|