АРХИВА
| АРХИВА ТЕКУЋА ГОДИНА
|
12.07.2021.
РАДНА ПРАВА: ЈАДИКОВКЕ ПОСЛОДАВАЦА НЕАРГУМЕНТОВАНЕ
Запослени у Србији превисоко оптерећени порезом и доприносима на зараде
МАШИНА Душко Вуковић 12.07.2021.
Фото: Марко Рупена / Камерадес
Често чујемо како се послодавци жале да је привреда Србије оптерећена превеликим порезом и доприносима на зараду. За њих је, како оцењују, такво оптерећење неиздрживо, јер на нето зараду од 100 динара морају да издвоје још 61 до 64 динара.
Нико, међутим, не пита шта о томе мисле они који раде и стварају нову друштвену вредност - запослени, и у складу с тим, нити синдикате као њихове представнике.
Истине ради, запослени у Србији су, де факто, превисоко оптерећени порезом и доприносима, поготово што су им нето зараде већ деценијама недовољне за достојанствен живот, док им, истовремено, држава превише узима. Сагледавајући тај, за јавност сасвим нови угао гледања, трвдње послодаваца постају неаргументоване, па чак и злонамерне.
Њиховим вишегодишњим "јадиковкама" само се замагљује право стање ствари у овој области и потпуно неоправдано прећуткује колико је велико пореско оптерећење запослених, посебно на нивоу просечне зараде, испод просечне и минималне с једне стране, а с друге, колико је подцењен њихов допринос приходима у буџете, како на националном, тако и на локалном нивоу, као и у фондове здравства и пензионог осигурања.
У намери да аргументовано поткрепимо овакав став, образложићемо га на примеру актуелних просечних зарада у Србији:
Прво и најзначајније је да зарада запосленог није само новчани износ који му се уплати на текући рачун, односно оно што запослени однесе кући, што многи послодавци, па и политичке елите, намерно прећуткују и тиме манипулишу.
Закон о раду дефинише зараду запослених као зараду која садржи порез и доприносе који се плаћају из зараде. У рачуноводственом смислу зарада запослених се дефинише као бруто зарада један и једнака је збиру нето зараде, пореза на зараду и доприноса на зараду. Бруто један зарада је у ствари зарада запослених по Закону о раду, а не нето зарада, односно део зараде који они односе кући. То су све паре запослених које су они зарадили.
Практично, запослени од своје зараде (бруто један) плаћају држави порез на зараду и три доприноса - за пензијско, здравствено осигурање и осигурање за незапосленост. Када Завод за статистику објави да је, примера ради, априлска просечна бруто зарада у Србији обрачуната у износу од 89.582 динара или 762 евра, а да је нето зарада 64.948 динара или 552 евра, то значи да је запослени однео кући 552 евра, а држави дао 210 евра. То је морао да уради, јер га је држава законима обавезала да на сваки приход, па тако и на приход из радног односа, треба да плати порез и доприносе.
Свакако да на сваки приход и треба да платимо порез, а уједно и да имамо свест да као запослени имамо интерес да уплаћујемо у пензиони и здравствени фонд, како би у старости примали пристојну пензију и да би имали ефикасан здравствени систем. Међутим, кад сагледамо два статистичка податка - бруто зараду и нето зараду, лако долазимо до закључка да је држава оптеретила просечног запосленог у Србији, који од 100 евра своје нето зараде даје 38%, односно 38 евра.
Колико је држава оптеретила послодавца?
Прво, послодавац не плаћа порез на доходак, већ запослени, а послодавац је по законима само у обавези да то уради у његово име, што се у пракси често не дешава. Тиме послодавац крши закон, а држава му то толерише. Затим, држава је од 2019. године ослободила послодавца да уплаћује допринос за незапосленост и оставила то као обавезу само запосленима. То значи да је Законом о доприносима за социјално осигурање држава обавезала послодавце да на свој терет приликом обрачуна и исплате зараде запослених уплате у фондове државе само два доприноса - за пензијско и за здравствено осигурање.
Приликом уплате доприноса за пензијско осигурање, послодавац плаћа по стопи од 11,5% мање него запослени, чија обавеза је да плати пензијско по стопи од 14%, док је у случају здравственог осигурања подједнака стопа и за запосленог и за послодавца - по 5,15%. То у примеру априлске зараде за 2021. годину значи да је послодавац у обавези да за ова два доприноса уплати држави 132 евра. То значи да је држава послодавце мање оптеретила него запослене - само са 17%.
Оптерећење запослених по основу пореза и доприноса је више него дупло веће од оптерећења послодаваца по основу доприноса. Држава је то тако својим законима прописала.
Законима које је донела држава јасно је и недвосмислено да послодавци морају да запосленима обрачунају и исплаћују зараде, од којих један део иде на њихов текући рачун, а други на рачуне државе. У већини уређених држава и економија правило је, које се не доводи у сумњу нити се крши, да послодавци у име радника држави уплаћују порезе и доприносе, али да то третирају као радничко оптерећење, а не њихово.
Само поређења ради, то би било како кад би ваше дете, власник стана, све рачуне за инфостан, струју, и друге обавезе поверило вама да у његово име то уплаћујете, давало вам новац, а ви то не урадите. Варате дете, а паре задржавате за себе.
Грађани односно запослени у свим уређеним државама итекако воде рачуна о томе колико их је држава законима обавезала да плаћају порез на доходак и колико они лично сваког месеца треба да уплате у фондове за пензионо, здравствено осигурање и у случају незапослености. Они тиме показују своју друштвену одговорност према себи, својим породицима и целокупном друштву, како би сви имали пристојне пензије, добру здравствену услугу, као и надокнаду за незапослене.
С обзиром на реална примања и стандард већине запослених у Србији, оптерећења на њихове зараде су непримерено висока.
Аутор је потпредседник Савеза Самосталних синдиката Србије.
|