АРХИВА
| АРХИВА ТЕКУЋА ГОДИНА
|
21.01.2022.
ДРУШТВО - НОВЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ ИЛИ ЗАШТО ЈЕ ЛАКШЕ ЗАМИСЛИТИ КРАЈ СВЕТА НЕГО КАПИТАЛИЗМА
Савремене технологије су нас можда ослободиле неких ограничења физичког света, али нас нису ослободиле односа моћи у њему.
Стефан Алексић 21.01.2022.
Дружење аватара у Second Life-у, 2003.; Извор: Wikipedia
Филм Матрикс: ускрснуће још нисмо гледали и не знамо шта да очекујемо. Да се трилогија даље упропасти мало је вероватно с обзиром на то колико су два катастрофална наставка до темеља уништила оно мало што се дало уништити из оног који је снимљен 1999. Па, како је баш тај форматирао читаву једну генерацију - остаје да видимо да ли ће овај нови Матрикс форматирати неку следећу или ће се једноставно задржати на цитирању већ устаљених стереотипа и њиховом прилагођавању новијој генерацији.
Наравно, најдубља лаж "матрикса" је да су и штребери кул, али кад смо код проблема и контрадикција, поменимо и да је и сам оригинални Матрикс помало либертаријански - проблем се идентификује у неком централном агенсу управљања и регулације, мистичној "власти" која друштво контролише у идеологији која наводно сакрива стварност. Другим речима, централни троп Матрикса данас је централни и најдубљи идеолошки троп иначе: проблем је у "идеологији која нас лаже" и "држави" која можда није најартикулисанија и хомогена, али свакако јесте "јединствен" и контингентан политички фактор. Другим речима, први матрикс сасвим иде уз длаку ономе што је касније постао покрет за скупљање интелектуално лењих и недовољно зрелих: ослободите се централног агенса власти (државе), а оно што остане (а то су хијерархијски односи проистекли из тржишних) - треба и тако да буде.
И наравно да се испоставило да је ту све погрешно. Јер обећање дигиталног света је било обећање универзалне слободе управо због тога што је у њему присуство државе и њених регулационих апарата било сразмерно мало: у њему смо наводно сви могли да будемо све што пожелимо, да жонглирамо родове и мењамо изгледе, да се ослободимо ограничења и физике и државне интерпелације, да останемо вечито анонимни, аутоматизација је требало да нас ослободи нужности рада, дронови да нас ослободе неизбежности гравитације.
Али на крају од тога нисмо добили ама баш ништа: аутоматизација не чини рад лакшим већ служи смањењу цене рада (иако на концу по цену одрживости целог економског модела, али о томе неки други пут), аутономни дронови полако али сигурно постају машине за убијање из дистопијских кошмара, свакаква глупост се сада потпуно некритички прихвата само зато што носи епитет "новог", антиинтелектуализам је, користећи дисеминацијске механизме глобалне мреже, постао једна од најдубљих идеолошких матрица, а нове технологије су донеле тако густ и непробојан модел регулације свакодневног живота да су могућности њихове дестабилизације сада чак и мање него раније.
Метаверс пре Метаверса
И тако је и с најновијом најављеном технологијом: компанија "Фејсбук" је крајем прошле године најавила скори долазак нове врсте социјалне мреже (а питање је и да ли је уопште у питању "социјална мрежа") - некаквог метаверса (1), који ће, како се тврди, додатно да нас ослобађа ограничења физичког света. Укратко: ставите цвикере за виртуелну реалност и воила - у метаверсу сте, некој верзији тродимензионалне мреже Фејсбук. Али, имајући у виду да је и сама мрежа Фејсбук ништа више доли високотехнологизован зид за оглашавање, тешко је помислити да ће метаверс бити ишта принципијелно другачије: врло вероватно није у питању ништа друго доли тродимензионална конзумеристичка утопија/дистопија која успут - и не би ли фацилитирала бескрајну куповину - доноси нове, чвршће, ригидније и арбитрарније механизме регулације.
Стога у светлу заправо потпуно неоригиналне идеје ваља имати у виду и да је мотив за развијање овог новог геџета сасвим профан (поред тога што је сасвим неоригиналан): пошто је било која класична друштвена мрежа ограничена физичком доступношћу интернет везе, претраживача, али првенствено ограничена количином времена које можемо бацити на бескрајно скроловање (дан, на крају крајева, има само 24 сата), из тога се више не да исцедити па је решење да се имерсија продуби тако што ће јој се додати још једна димензија. А као што рекосмо, није у питању превише оригиналан концепт: сви ми који смо пре пар деценија постали овисници о мултиплејер игрицама већ деценијама можемо, макар на пар сати дневно, да будемо мање више шта год хоћемо: специјалци, урбанисти, митски хероји, градитељи новог света, генерали, војници прошлости и/или будућности или (у мом случају) пилоти.
Изложба Библиотеке Конгреса САД у Second Life-у, 2006. године; Извор: John Lester / Flickr
Цинична држава
Но и ту постоји озбиљан проблем: није метаверс неоригиналан само зато што је неко већ смислио исту ствар, већ је неоргиналан и зато што ми већ живимо у неком метаверсу, у стварности у којој је граница између виртуалног и "реалног" већ избрисана. И нема бољег начина за гвирнути у односе у виртуалном свету него гледати како се преливају у ове стварне и обратно. Па се тако пре неколико недеља јавност наједном нашла изненађена кад је једна млада јутјуберка извршила самоубиство након што ју је интернет руља предвођена најпопуларнијим јутјубером ових простора месецима малтретирала. А оно што је у овом случају највише изненадило - јесте јавност која се изненадила. Јер логика иза целог случаја је сасвим разумљива и очекивана погледа ли се из угла доминантног економског модела: што већи скандал, то већа популарност; што већа популарност - то већи новац на рачуну.
Другим речима, погледан из другачијег угла, најпопуларнији јутјубер ових простора није клипан са опасним оружјем у рукама - већ узорни предузетник сасвим добро уклопљен у овдашње политичко-економске(-црквене) структуре моћи. Али изгледа да је кључна вештина савремене технолошке писмености у доба бескрајне платформације друштва - класна неписменост па оно што остаје замаскирано је и то да су односи у дигиталном свету заправо само преливени односи из "овог нашег". Савремене технологије нас можда јесу ослободиле неких ограничења физичког света али нас нису ослободиле односа моћи у њему (а ваљда је зато и лакше замислити крај света него капитализма) и нове технологије ипак мањкају могућност стварања и нових односа те се структурно претварају у протезе за пројекцију и продужавање и ојачавање стварности и њених хијерархија. (2)
Али контрадикција се не налази само на страни непосредних учесника у интернетском простору, нити оних који га посматрају, већ понајвише на страни неутралног посматрача: државе која у исто време обожава предузетнике и њихово зарађивање, али са друге стране мрзи наличје економског модела који сама подстиче и којем, наравно, сама стара услове. Стога цео процес дигитализације и њене лошије стране најпре ваља посматрати као комплексан процес аутсорсовања: држава се систематски повлачи из одређених сектора и оставља их својеврсним институционалним франкенштајнима. Повлачи се из образовања и тај посао препушта тржишту, па децу све више образују кретени с малко славе; повлачи се из здравствене неге, па се људи лече слушајући надрилекаре и лудаке (па не треба ни да зачуди да половина становништва одбија да се вакцинише), (3) повлачи се из социјалне заштите па добробит људи преузимају шамани њу ејџизма с Јутјуба; повлачи се из науке па се "науком" све више баве продавци магле чији је једини интерес производња самих себе као брендова.
Стога на крају свака брига државе личи на циничну бригу маћехе, а и то само зарад изградње илузије да се уопште ишта и кани урадити.(4) Јер држава се наравно повлачи и из бриге за психичко здравље становништва, па је чак и бригу за заштиту деце од интернет насиља и сличних пошасти препустила невладином сектору, или се евентуално латила неког бизарнијег облика јавно-приватног партнерства. И наравно да је резултат једна потпуно непривлачна кампања која је изгледа дизајнирана да пре одбије него да привуче. Од крша инструмената, контрола, уџбеника, флајера, приручника за ове или оне - ништа не функционише и служи првенствено не би ли се симулирало да се ишта уопште покушава учинити, а најдаље докле се догурало јстее... пристојност на интернету.
Тек и сама је борба против лоших страна убрзане дигитализације - специфична форма аутсорсинга јер су институције које се овим проблемом баве у најбољем случају фузија државних институција и невладиних организација, а у горем само невладине организације које су једноставно остављене на ветрометини, као што је увек случај са организацијама цивилног друштва (прекарне, концентрисане на мерљиве/али не нужно и делотворне резултате и аутпуте, ограничене финансијским средствима које добијају, оштрим погледима донатора, па се на крају прави ефекти најчешће постигну упркос пре него захваљујући новцу који се у невладин сектор улива).
Стога брига око невине дечице коју јуре интернет преваранти спада тек у категорију перформативних екстраваганци потковану "мислите на децу" демагогијом и заправо је сасвим контра главном току економских императива, који налажу стављање свих правила по страни не би ли се омогућила циркулација капитала. Другим речима решења у датом оквиру нити има нити ће га бити.
|